SIROMAŠAN, NERVOZAN, SAM…

           Osećam da mi gori pod nogama iako je zima. Možda su promrzline. Đon mojih cipela nestaje zajedno sa mnom. Krivina preda mnom gori a nikog nema za volanom. Ovaj tramvaj, poklon grada Bazena, u kom je stalno leto, i dvadeset devetog februara i trideset drugog decembra, ni nema volan. Gledam iz prazne prikolice, kako nas nešto, kako me nešto vuče, napred, u krug. Tramvaj leti kao da je proklet, kao da je pro… Proleće preko reke, kanala, u kome se sabira kanalizacija već zatočenih naselja po kojoj plivaju trupovi hrabrih kukavaca koji su sebi oduzeli ono što nisu ni tražili. Gomilaju se nizvodno, prema u ušću u Stravu, uzvodno od fabrike vode. Već danima sam na vodi. Voda gasi vatru u želucu. Udavi glad na kratko. Vetar duva bez prestanka. Ako prestane da smeta očima, počinje da smeta ustima, penjući se iz mraka utrobe. Oba, i onaj spoljašnji i ovaj unutrašnji, naduvavaju sa sobom kiselinu koja kroz nos okida nagon za povraćanje.

            Povraća mi se od same pomisli na zaposlenike Vladarske 11. Vidim ih kako probijeni kroz stomak naležu na zašiljeni broj 1 gigantski dimenzija, ali ih ima previše pa je neophodan još jedan takav, naoštreni, broj 1. Od same pomisli na ražnjić, trulog ljudskog mesa, pokvarenih ljudi, ne znam… Od same pomisli na ražnjić, krene mi voda na usta. Sperem je vodom sa česme, nazad u vreću. Teško mi je da dođem do hrane ali za vreću lekova ne bih morao mnogo da hodam. Imam na tavanu sve vrste anksiolitika, anti i pro apatika, šizofrenika, anti i pro paranoika, visceralnih i imuno analgetika, poboljšivača ukusa, govora i sluha ali to svi imaju, pa ne mogu da ih uvaljam ni za komad proje. Vrtim radio stanice ne bi li čuo bilo šta osim krika i vapaja, cerekanja i akanja ali uzalud. Skalu zavrtim iz sve snage na levo ka 87.5 ili na desno ka 107.9 odakle dopiru samo Šepardovi tonovi. Spustim zavesu na svom prozoru bez stakla. Staklo sam slomio sam, priznajem, niko mi nije kriv, mogao bih se u njemu videti. Crna zavesa je sve što mi treba. Komšija preko puta je nagaravio zastavu. On pored drugih fobija ima i fotofobiju.

            Zarobljen u utrobi ove iznemogle zveri od grada-države i usled pada jedva postojećeg krvnog pritiska nije mi ostalo ništa drugo nego da i sam padnem, u san. Sklupčam se u fetalni položaj, čvrsto zagrlim svoje noge, da mi greju stomak i ispuštam dah za dahom u svoj sintetički džemper, u njegov provizorni mrak.

            Sunce je već zašlo i bilbordi su počeli da svetle. Prođeš li dovoljno blizu, njihova svetla te oslepe i posle više ne vidiš kuda ideš. Ideš kuda te vode.  Zgrade počinju da urlaju prazninom, započete, nedovršene, iz podzemnih garaža, suterena, na kojima je sve prekinuto. Mame memlom da se siđe dole. Ko jednom pođe ili ogluvi ili više nikada ni ne izađe. Oni što ne čuju pričaju, usta ne zatvaraju. Nekada uz njih Sunce pre zađe/izađe. Nebo takođe nekada gori ali je uvek gore. Češće je kao metal teško i plavičasto-sivo ali je opet gore. Ponekad stanem ispod neba i čekam da padne, jedina stvar u koju još verujem. Verovao sam i u jedan san ali više ga ne sanjam tako da ne znam da li sam bio budala što sam ga uopšte sanjao. U tom mom snu je postojala jedna devojka kojoj sam bez ustezanja mogao da kažem, poljubiću te, prelepa si, a ona bi mi pružila ruku i mi bismo bežali preko granice ove sasušene sluzokože i kada bismo, puni elana stizali do prelaza, tek tada bismo videli liticu i zajedno bismo se zaletali preko ivice provalije. Ponor bi se neprimetno uvlačio u nas, kao groznica ili popodnevni san. Siguran sam da tako izgleda tamo, negde, iza horizonta. Zašto bih inače sanjao takav san? Kada bismo se probudili shvatili bismo da smo u stvari samo napredovali dublje u mrkli mrak gastrointestinalnog trakta ove umiruće bestije.

            Čekamo da nas peristaltika donese u kloaku a zatim u svetlost.