Born as an Idiot

Možda je bolje i pravilnije reći, formiran kao Idiot! Ne, to nikako nije bila želja mojih roditelja! Puni ljubavi i razumevanja, davali su sve od sebe da od mene stvore osobu koja će voleti ljude ne razlikujući ih ni po čemu osim po ljudskosti. Danas kad ih se setim, bili su naivni do bola, verovali su ljudima, verovali u iskrenost, bili verni i odani jedno drugom ali i prijateljima. Ništa nisu zahtevali niti tražili od države, živeli smo od njihovih plata i kredita koje su podizali i uredno izmirivali. Moral i etičnost su im bili na prvom mestu. I pored toga što su se u životu više puta opekli, zbog najblaže rečeno, neprimerenih postupaka najbližih prijatelja, nisu gubili veru u njih niti u ljudsku dobrotu. Sve to su mi svakodnevno, što ličnim primerima, što rečima, ulivali u glavu.

Odrastao sam videći oko sebe samo vrline a ako bih i opazio nešto što je ličilo na manu, pripisivao sam to više sebi kao nedostatak razumevanja za ljudske postupke. Ponašao sam se prema okolini sa ogromnim razumevanjem, toplinom i ljubavlju. Onda mi se činilo da dobijam uzvratne istovetne osećaje. Sada sa distance od ohahaj godina, sa povelikim životnim iskustvom, prisećam se zlobe, pakosti, podmetanja čak nerazumljive mi mržnje od strane, činilo mi se najbližih, najboljih, nerazvojnih drugarica i drugara iz škole, sa štrafte, iz mog mlađanog života. I ne samo njih, nastavilo se to kroz ceo moj život. U ono vreme to nisam primećivao, prolazio sam pored toga ne osvrćući se i ne pridajući tome nikakvu pažnju. Razlog je bio taj da onako vaspitan nisam mogao ni u snu da pomislim da tako nešto uopšte postoji a najmanje da je upereno protiv mene.

Utuvili su mi u glavu da se ne grabim ni za šta, da se ne ističem, da zaslužim svojim radom, učenjem, delima. U školi nikad nisam dizao dva prsta kad neko od mojih drugarica i drugova nije znao odgovor. Sve što sam znao delio sam s najboljim drugarima ali sam pomagao i svima koji bi mi pomoć zatražili. Jedna od retkih prevara koje se sećam, napravio sam na polaganju maturskog ispita iz Srpskog jezika. Imali smo pravo da dva puta izađemo iz sale, ono poradi sebe. Dvojici mojih drugova sam u za to određeno mesto, ostavio pismene radove za koje su dobili četvorke. Bio sam a bogami i ostao naivan i predusretljiv. Dobro, s godinama sam se malčice promenio i ne dozvoljavam više nikome da me vara, laže, potkrada više od dva puta, mada mi se to i dalje događa, ne tako često kao nekada ali se ipak događa.

Upravo se setih! Početkom osamdesetih, ja za štafelajem, zvono na vratima. Otvorim, ono Steva Knežević, moj drugar i stariji kolega, došao na piće. Sipam nam stričevu Lozu i nastavim da slikam, Steva sedne iza mene: Odlična ti je slika, spremaš li je za neku izložbu? Za Oktobarski Salon, kažem. A jel znaš ko je u komisiji... Pojma nemam i ne interesuje me, odgovorim. Steva nam sipa Lozu u čaše: E moj Mikele i ti i ja smo ista govna... Zinem da... a Steva nastavi: Pojma nemaš, e zato ti sliku neće primiti na Oktobarac. Pametni umetnici, jebem li ga da li su pametni ali da znaju znanje to je sigurno, unapred se obaveste koji su članovi komisije pa ih pozivaju na piće, ljigave po njima, organizuju tz prijateljske razgovore uz obaveznu večeru, laze im i maze ih, ne daju im da dođu do daha! I šta biva, njihove slike, grafike, skulpture budu obavezno odabrane za bilo koju izložbu pa i Oktobarac. Batalim slikanje, sednemo u fotelje, opet sipamo Lozu i kažem Stevi: Dobri moj Stevane, na pamet mi ne pada da se bilo kome dodvoravam, ako ovo što radim valja a znam da valja a i ti si to rekao, onda će kad tad i bez ulagivanja komisijama, izaći na videlo... Načekaćeš se moj Mikele, nasmeja se Steva. I načekao sam se! Da ne lažem, u početku su me odbijanja pogađala ali kako je vreme prolazilo sve manje i manje. Kako bilo, vremenom sam uspeo da steknem prepoznatljivo i jedinstveno mesto na likovnoj sceni. Ono što je meni najvažnije, uspeo sam da ostanem svoj, poseban, gurajući svoju priču, neprekidno pomerajući granice unapred, istražujući, analizirajući dostignuto, ono kao Slavko Štimac u Sjećaš li se Doli Bel:  Svakog dana u svakom pogledu, sve više napredujem. Ne bez razloga često znam da za svoje slikarstvo kažem Mentalno slikarstvo, Mentalni akvareli… I dalje pojma nemam ko je u komisijama, umetničkim savetima kada konkurišem. Retko ali mi se i danas dešava da me odbiju za izložbu. Onda mi se javi neki kao prijatelj koji je bio u komisiji: Ne možeš da zamisliš koliko mi je žao i krivo što nisi prošao a toliko sam se zalagao… nego ona dvojica ili ono dvoje, pa im navede imena, zapenili su, nikako nisu hteli da dozvole da prođeš. Onda ja počnem da ga tešim a malo mi je smešno, dobro ih znam sve.

Sećanja mi i dalje naviru. Na prvoj i drugoj godini Akademije, bio sam u klasi Profesora R. Miševića. Društvo je bilo odlično, lepo smo se slagali, Nina je bila Bugarka, Nasima Avganistanka, Salam el Mohamad Din iz Sudana, većina nas iz Beograda ali sa nama je bio i Drago iz jednog sela kraj Banje Koviljače. Povredivši nogu, naš Profesor je na drugoj godini odsustvovao skoro šest meseci. Ja sam imao naviku da na Akademiju, u klasu, dolazim rano, oko sedam sati. Domar je u početku gunđao a onda se navikao. Crtao sam ili doterivao postavljeni crtež. Tako me jedno jutro iznenadio Profesor koji je sa štapom u ruci ušao u klasu. Pozdravili smo se, pitao sam ga za zdravlje a on je počeo da gleda šta radim. Dođite da vam pokažem šta je sve uradio Drago, pozvao sam ga. Drago je zaista bio majstor crtač, prefinjen i delikatan. Profesor je pogledao i složio se s mojim sudom. Skuvao sam kafu, zapalili smo sarajevsku Moravu i onda mi je rekao: Od tebe nikad neće biti umetnik, vodiš me do Dragovih crteža a tvoji crteži? Svaki umetnik ma bio on i student, ispovrti pred Profesora sve svoje radove, ni u jednom trenutku ne misleći na kolege. Pogodio me njegov stav, iskreno sam želeo da mu pokažem nešto za šta sam smatrao da je odlično urađeno. I sada bih to uradio i radim.

Ne umem, nisam umeo, ne znam, nisam znao, ne želim , nisam nikad želeo da se svađam s bilo kim  zbog bilo čega. Često sam kao mlađi dobijao batine razdvajajući druge. Morao sam ponekad da se potučem. Česte selidbe i nove sredine donosile su ono: Čekam te posle časova iza škole! Uvek, zaista uvek, sam pokušavao da rečima poništim razlog za svađu ili tuču. Retko mi se dešavalo da u tome uspem.

Iako je većina mojih drugarica i drugara prošla u životu kao ja, bilo je i onih koji su, od malih nogu beskrupulozni, uspeli da sebi ostvare lagodan i bogat život, na ovaj ili onaj način. Ne zavidim im, samo iznosim činjenično stanje. Uglavnom su razmetljivi, gledaju nas s visine i podsmešljivo. Ne bih se menjao s njima! A još kad pomislim na one spodobe koje su se maroderski obogatile na krvi zaluđenih naroda i sve to legalizovali, dobrano plaćajući one koji su bili ili su na vlasti! Dok nas 95% jedva sastavlja kraj s krajem, njih 5% ima para za pedesetak generacija.

I šta sam hteo da kažem ovim tekstom? Šala mala, nikad se ne bih odrekao svojih roditelja i moralnih načela koje su mi usadili u glavu i dušu! Imam nekoliko, više prijateljica nego prijatelja, koje/i mi se obraduju isto kao i ja njima, sa kojima se viđam, družim, razgovaram i to mi je dovoljno. Svima njima sam uvek na raspolaganju a i oni meni. Ergo, takav sam kakav sam, nisam Idiot iako sebe često vidim kao Kneza Miškina.