Amazing Grace - Bog daje , Bog uzima

    Ne znam kako da počnem a da to ne bude preterano patetično, da ne bude "patos". Znam, reći će te, pa počni već jednom ne davi.
     Dakle bilo je baš ovako.
    Te godine završio sam srednju školu i otišao kod roditelja u selo. Leto u Banatu ume da bude itekako dosadno, naročito kad imate osamnaest godina i upravo ste došli iz Beograda.Dani su se nizali kao beskrajne jednolične perle na starinskoj ogrlici.
    Jedini tračak nade na vidiku, bila je seoska slava,Velika Gospojina,uvek dvadeset osmog avgusta. Tih dana svi imaju mnogo gostiju.Bude tu i puno mladog sveta. Prilika za nova poznanstva i što da ne, ljubavi.
    Upoznali smo se na igranci.Došla je kod tetke koja je stanovala prekoputa kuće mojih roditelja. Imala je takođe osamnaest godina i upravo završila gimnaziju. Zračila je nekom pozitivnom energijom, kako se to danas kaže a ja sam poželeo da se družimo i sutra.
     Drugi dan slave je rezervisan za vožnju fijakerima. Onim starinskim, najčešće crne boje sa bogatim ornamentima. Koristili su ih samo jednom godišnje. Provodili su svoje staračke dane sklonjeni u nekakvu šupu prekriveni prašinom. A onda pred veliku Gospojinu iznošeni su ponovo na svetlo dana. Prezali su u njh naj lepše konje, vrance a često i lipicanere , jer, bila je to stvar dokazivanja.
     Imao sam rezervisano mesto na jednom od njih. Konji su bili specijalno ukrašeni. Na grivama su im bile vezane mašnice u raznim bojama, i praporci. Na nogama,odmah iznad kopita bila je uvijena ukrasna tkanina. Oglavi i amovi bili su paradni, uglancani do sjaja. Običaj je nalagao da svi koji sede u fijakeru imaju preko krila prostrto ćebe, valjda kao zaštitu od prašine ili možda i kao dokaz prestiža.
Pozvao sam je da sedi pored mene na fijakeru. Prihvatila je, ali se vrlo iznenadila kad je na naš fijaker došao gajdaš umesto harmonikaša. Pitao je da li može da odsvira jednu pesmu kojoj ne za ime ali je vrlo lepa.Rekli smo -sviraj. Iz drvene svirale počeli su da naviru čudni i setni zvuci.Neko je rekao da se ta pesma zove Amejzing Grejs.
     I dok su na ostalim fijakerima treštali bećarci i narodnjaci,na našem su svirale gajde i često Amazing Grace. Čudni su putevi civilizacije. Kako su gajde opstale kao nacionalni instrument u Škotskoj i južnom Banatu?
     Nismo se držali za ruke ali mi je svaki pogled na nju izazivao neopisivo zadovoljstvo.Toliko šarma.Toliko života u njoj.
    Ne znam da li se običaj vožnje fijakerima održao do danas ali u to vreme bio je sasvim poseban. Uzmimo da nas je u proseku, na fijakeru bilo bar osmoro, i svako imao bar osam rođaka, morali smo kod svakog da svratimo. Kapije su se pred nama otvarale i mi smo svraćali skoro u svaku kuću, da se domaćin ne uvredi.Mogli smo da biramo; levi ili desni pileći batak,svinjetinu ili rimflajš sa junetinom, vino, pivo ili rakiju.Ili samo veliko gostoprimstvo i puno lepih emocija.
Parada izobilja ali ne i kiča.
      Te večeri pitala me je -da li može da spava kod mene. Rekao sam DA.
      Keva i ćale su bili prosvetni radnici starog kova.Pitao sam da li ona može da spava kod nas? Keva je rekla može ; ti i otac u jednoj sobi, ja i ona u drugoj.
      Rekao sam-"Mama" nisi dobro razumela ona će spavati kod mene u sobi. Keva je rekla -ali šta će reći svet? Rekao sam" Mama da li želiš da ja budem peder"?
Prekrstila se i rekla -Spavajte u tvojoj sobi, ali je ipak razmestila dva kreveta.
    Kad sam ugasio svetlo, jednim potezom je raskopčala svoj suknjičak koji nije bio duži od pedlja i uskočila u moj krevet.
      Oko četiri ujutru obukla se iskočila kroz prozor i pretrčala do tetkine kuće. Ja sam ostao budan do svitanja. Tog jutra svatio sam da sam ušao u svet odraslih.
     Ni danas ne nalazim reči za taj osećaj. Jebi ga zaljubio sam se. Užasno. Beznadežno.
    Bila je jedina žena sa kojom sam mogao sve. Da promenim svet i još deset sela okolo. Vasiona je bila tek dvorište ispred naše kuće.
Pametna, lepa preduzimljiva, šarmantna, draga , mazna. Rečju , predivno ljudsko biće u naj lepšem ženskom obliku.
     Za par dana došao je septembar. Ona je morala na svoj fakultet a ja sam ostao sam.
Vetar je nosio prvo opalo lišće i prašinu.Uklanjale su se poslednje Gospojinske šatre.Prodavci licederskih srca i ciganke sa miševima (miš beli sreću deli), otišli su put sledećeg vašara.
Pošteno da vam kažem,jebalo mi se i za lišće i za ciganke,mislio sam samo na nju.
Lutao sam Beogradskim ulicama naj ćešće bez cilja.Na fakultet sam retko svraćao a ona je bila hiljadama kilometara daleko.
   Posle par godina, čuo sam da se udala. Vrlo brzo i ja sam se oženio. Život je išao dalje a ona je bila još uvek u mojoj glavi. Prošlo je još neko vreme, dok slučaj nije udesio pozornicu za naš ponovni susret.
Bolnička čekaonica.
    Sedela je sama na klupi a ja na klupi preko puta. Osmehnuo sam se. Osmehnula se i ona. Bila je isto onako lepa i mlada kao onog dana na fijakeru. Rekao sam da mi je na odeljenju sin koji ima ćetiri godine i jak spazmatični bronhitis. Rekla je da zna i da je njena ćerka ,sličnog uzrasta, na istom odeljenju. Rekao sam joj da bi voleo da jednom izađemo negde na kafu. Rekla je-Dobra ideja.
    Prošlo je još par godina.Ja sam se u međuvremenu razveo i poželeo da je vidim. Bolje me ne pitajte zašto jer to ne bih umeo da objasnim,odnosno bilo bi tako zbunjeno i konfuzno da ni sam nebih razumeo.
    Pozvala me je na kafu u njenu kancelariju.
Luksuzna direktorska prostorija sa masivnim pisaćim stolom. Ljubazna sekretarica koja ponizno pita da li i kakvu kafu da naruči? Ja pomalo zbunjen i ona,koja nije ONA.
Sredovečna debela žena,posvećena svom poslu.Ni traga od one milosti na njenom licu koju sam sanjao godinama.
U njenom vokabularu je bilo više paragrafa nego živih ljudi a hteo sam samo da pričamo o običnim stvarima.Hteo sam da pitam kako joj je mama? Dali se seća kad je ležala kod kuće bolesna sa visokom temperaturom? Da li zna da sam hladio ruke ledenom vodom da bi joj ih držao na čelu umesto obloga?
Da li zna?
Da li zna da je bila moj Bog?
Da li zna?