КАПИЈЕ ВРЕМЕНА
Претурајући по старим текстовима нашао сам запис који је отворио капије времена. Оних која су прохујала много пре мене. А и она која су била на дохват сећања и личног искуства нестајала су као тренутни одблесци неког другог, безмало туђег живота.
Ево тог записа:
„Имао је 20 година и одједном схватио да су сви ови људи око њега – и старица на углу, и продавачица у бакалници, и комшија кога је срео – отац његовог друга, и непознати који се осмехивао са посмртне листе на дрвету – сви су они, једном, имали 20 година. Осетио је да тај тренутак мора сачувати у себи, да не сме дозволити да једноставно и равнодушно прође; да је неопходно, апсолутно потребно да заустави време.
Стао је и загледао се у познату улицу, да би увек могао да је репродукује у себи: људе, ограде, два аутомобила, бљесак сунца на окнима, треперење пролећа на младим листовима у ограђеним баштама. Зграде су биле сиво-крупнозрансте и обнажене, са тамним ранама опалог малтера и тамним грбавим крововима, све много старије од њега. Постојале су пре свих његових времена, и пре времена људи које види; уместо неких других кућа и уџерица, као део града, старијег од свих споменика и спомена о њему.
А људи, њихова сећања и спомен на њих? Где су, шта је остало од одјека њихових гласова, повика, плача, смеха? Нешто мало у записима урезаним у камен и преписаним на ретке пергаменте, највише у хуку ледене кошаве и шапатима млаких ноћи зрелог лета.
Осећао је немир у грудима, жељу да се увери у делић историје у овој улици. Знао је да се иза уличне зграде пред њим налазе рушевине куће страдале у бомбардовању 1944. године. Зашао је иза и изненадио се: видео је велико двориште, рашчићено и изравнато, само се по црвеним мрљама раздробљене цигле наслућивало да су ту некад били зидови иза којих се живело. Велика празнина и мук, провалија историје у коју су потонули сви ти безбројни гласови који вековима хује Београдом.“
Држао сам запис у руци и чекао док неки хук није прошао кроз собу и излетео напоље. Одјеци вапаја од пре много година који трају, ево, све до ових времена? Горчина историје која много памти, животи као искре које се појаве и згасну?
То је оно што је наслутио и српски песник Владислав Петковић Дис у стиховима:
„Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари...“
Данило Киш у „Енциклопедији мртвих“ пише о мормонској секти судњег дана која прикупља и чува имена свих људи који живе или су живели на планети. Архива је обухватала 18 милијарди имена и свакодневно се повећавала. Али само име, шта је то? Тек варница која затитра и нестане у ватри живота. Искра која обележава деценије живљења, радовања и патњи, смеха и туге бића изгубљених у свету.
Ево само неколико имена из овог града и народа:
Први познати Београђанин је неандерталац збрчканог лица и великог, спљоштеног носа који је живео крајем леденог доба, пре око 50.000 година. У мочвари Панонског мора, тамо где ће много касније бити Бајлонова пивара и Скадарлија, убила га је нека звер у обостраном лову или као увребану ловину. Његова оштећена лобања ископана је 1882. године. У граду у коме су се сви знали и звали по надимцима, и он је добио одговарајући - „Наказа“ и тек тада је постао прави Београђанин. Коначно је страдао у Првом светском рату – оно што нису могли медвед, дивљи вепар или чопор вукова успела је граната са аустроугарског монитора и разнела га у прах.
Историчари су израчунали да се око Београда водило најмање 115 ратова и да је био 44 пута рушен . Краљ Драгутин га је добио као феудални дар 1284. до 1319, а 1403. до 1427. године и деспот Стефан Лазаревић. Срби су га коначно освојили 1806. у Првом устанку – пре 210 година.
Где су сада страшна сећања становника Сингидунума на готско и хунско освајање и рушење града 378. и 441. године? Где победничка еуфорија наших предака и сви ужаси које су починили када су са Аварима упали у Сингидунум 584. године? Па упад Бугара 829?
Где су нестали владарски заноси и ноћне сумње првих историји познатих српских жупана: Вишеслава (из друге половине 8. века), па после њега Радослава, Просигоја, Властимира, Мутимира, Првослава, Петра Гојниковића, Павла Брановића, Захарија Првослављевића, Часлава Клонимировића (934 – 942/3)...
Жупане су постављали Византинци, а смењивали их, уз пустошење земље, Бугари (цар Симеон). Како је то изгледало показује пример жупана Часлава који је успео да побегне из бугарског заробљеништва и да се врати у Србију. Поред четворице пријатеља који су дошли са њим могао је окупи само педесетак људи а у Србији није било ни жена ни деце - становништво су преселили Бугари или је побегло у околне земље. Византинци су тај народ вратили, а Бугари то нису ометали јер су и једним и другим Срби били потребни као брана од угарске најезде; у боју са њима Часлав је и погинуо.
Затим жупан Јован Владимир, Самуилов зет, из 1.000. године, убијен 1016. и проглашен за светитеља, велики жупан Војислав, први краљ Михаило, затим Константин Бодин... Па римски грађанин Јовиан, рођен у Сингидунуму, и касније император, онај који је вратио хришћанство у римско царство...
Немања и Немањићи су тада били далека и непозната будућност, као што су сада предалека прошлост. Где је енергија сећања и бивствовања милиона робова, кметова, ратника и витезова, племића и дворанина, владара и дворских луда, градских „ориђинала“ и сеоских замлата? Постојали су, нешто озрачили за тренутак и нестали. Остала је само празнина у историји која је „хистерична и постоји само кад је гледамо, а да бисмо је гледали морамо из ње бити искључени“ (Ролан Барт). Садашњост је набијена прошлошћу, па ће будућност бити другачија него што очекујемо. А та другачија будућност ће створити прошлост по својом мери јер „историја и истина су кћери свог времена“. Само ће личне сторије остати, оптерећене индивидуалним и никад потпуно сазнате јер их, и када их случајно знамо, пропуштамо кроз филтере личних схватања, веровања, предубеђења, заблуда и неостварених снова.
По легенди, хришћански мученик Донат, кога је удавио цар Диоклецијан, сваког 7. јануара израња из Дунава и лута градом. По другој легенди град на ушћу Саве у Дунав је настао када су кентаури протерали људе из подножја Авале и наставили да их нападају бесним копитама и смртоносним стрелама. Ту би их и уништили да се нису умешали богови и научили људе да направе град са бедемима и кулама. Богови су вековима живели међу људима, а после појаве Христа на улицама су се могли срести и анђели. Град је имао много имена, већином само изговарана, тек понека и записана, а његово право име, остало из тих времена, сада се први пут помиње: Капије времена
Миливој Анђелковић