ONO O ČEMU NIJE REČENA NI REČ, NIKADA SE NIJE NI DOGODILO

             Dobro veče, moj dragi prijatelju. Zdravo, dobri čoveče.

            U ovoj si se mekoj zemlji krio do sada? Danas sam te drugi put našao. Ti si ubio mog rođenog brata prošle jeseni u lovu. Pucao si mu u leđa. Njegova smrt je proglašena nesrećom u lovu a na tebe niko nikada nije uperio prstom.

            Noćima sam slušao majku kako jeca. Crninu nije skidala. Spavala je u crnoj spavaćici.

            Majka je imala običaj da priča po selu da je moj brat bio njen ponos i dika, da je bio bogom dan i da ga je Gospod lično blagoslovio. Majka ga je volela više od bilo koga.

            Videlo se da je želela osvetu.

            Bez znanja majke počeo sam da te tražim.

            Tražio sam te pogledom na svakom vašaru kako bih video kako zaista izgledaš. Hteo sam da te prepoznam. Išao sam na seoske slave, svadbe i sahrane. Ubrzo sam te pronašao, prvi put. Želeo sam bolje da te upoznam pre nego se stvarno upoznamo. Pratio sam te. Video sam te prvi put mrtvog pijanog, upišanog i usranog u blatu. Mogao sam da podignem kamen ali nisam. Upamtio sam te. Posle toga sam te mnogo lakše pronalazio. Uvek si bio tamo gde je bilo besplatne rakije. Neretko bez svesti, pred zoru, nekoliko puta si u snu čekao moju presudu ali nikako nisam mogao da uradim ono što je trebalo.

            Dobio sam drugu ideju. Počeo sam da pečem rakiju. Zapravo, samo sam nastavio ono u čemu je moj brat bio najbolji. Ponovo sam otvorio lovačku kafanu zbog koje je moj brat postao omiljen u našem ali i u okolnim selima. Bio sam spreman za tebe. Čekao sam sa jednom litrom, posebno za tebe, od koje se ne bi probudio. Koliko si samo voleo rakiju.

            Hteo sam da te ljubav ubije.

            Ove jeseni si već pomalo pripit zalutao u, sada, moju kafanu. Lovci iz sela su se bili vratili praznih ruku i pušaka i već su bili poprilično popili. Ugostio sam te kao svakog od njih i služio ti svoju najbolju prepečenicu. U kuhinji sam spremio onaj litar sa tvojim inicijalima na zatvaraču i čekao pravi trenutak. Čekao sam da obnevidiš, da se prepariraš kao trofeji na zidu, da se otruješ od alkohola, da bih te otrovao alkoholom. Znao sam da si kadar. Tvoj život se odvijao na dnu. Ti si samo znao za dno, dno flaše, dno druma, dno dna. Ti si bio ljudsko dno. Nisam, istina, znao da si kadar i da se svađaš. To mi je promaklo kod tebe. Bio sam ti već natočio čašicu od koje bi prvo stvarno obnevideo, kada se čuo lom u kafani. Sreća mi se drugi put osmehnula kada si se potukao sa lovcima. Nisi imao nikakve šanse. Bilo ih je više. Ali ja nisam hteo da ponovo samo ostaneš bez svesti. Nisam hteo da se kraj ponovo odloži. Ruka mi je zadrhtala i otrov se prolio na moje prste kada sam najednom izgovorio:

            - To je čovek koji je ubio mog brata!

            Lovci koji su bili dobro pijani i na pragu da izgube kontrolu i ubiju te od batina, kada su čuli da si kriv za smrt najomiljenijeg među njima, bili su skočili po svoje puške i okrenuli kundake prema tvojoj glavi. Ubili su boga u tebi.

            Nikome ni reč – rekao je jedan od njih, i ja sam rekao – Ni reč.

            Pozvao sam majku sa sprata da vidi tvoj leš. Bez reči je sišla i pljunula na mesto gde ti se nekada nalazilo lice. Bila je srećna što nije morala da ga vidi. Mislila je da sam ja sve to udesio i po prvi put u životu je bila ponosna na mene. Vratila se na sprat i spokojno zaspala. Lovci su te izneli i odneli ko zna gde. Ostao sam da čistim krv. Do jutra nisam više imao krvi na rukama.

            Danas sam te našao po drugi put, moj dragi prijatelju. Hteo sam da ti ispričam sve, večeras za uvek. Ja nikada nisam išao u lov, osim jednom. Prvi put kada mi se sreća osmehnula bilo je kada sam ispalio onaj jedan metak. Ja sam bio taj koji je ubio svog brata ali nikada o tome nisam rekao ni reč.  

            Nikada više neću ni reći.

            U subotu su Zadušnice i upaliću sveću za majku i za brata. Upaliću jednu i za tebe, dobri čoveče, jer ti si me oslobodio.