Moj gost Lela Vujošević, Kragujevac
ФАУСТ У КРАГУЈЕВЦУ
Има мишљења да је један од највећих губитака у Србији после петооктобарских промена – губитак јавног мњења. Немилосрдно нам исисивају енергију бацајући нам, као коске, разне политикантске и баналне трговачке поруке, које предано глођемо, око којих режимо и међусобно се гложимо. Они други, видевши да ту нема меса, повлаче се у себе и стратегијом бега покушавају да игноришу суморну, безперспективну, реалност. А реалност је очигледна – у Србији је присутно потпуно помањкање јавног интереса и жеље за општим добром. Политичари, уосталом, својим личним примером, корумпираношћу и енормним богаћењем, шаљу ту недвосмислену поруку народу.
Када сам недавно чула да је у Београду, иницијативом грађана, који су слали петиције „драгим“ републичким функционерима, „Дах театар“ задржао простор који је користио у једној београдској основној школи, била сам усхићена и закључила сам да овакви, позитивни примери акције јавног мнења ипак могу да се догоде само у Београду. А не и у „тужним“, јужним градовима. Али, недавни догађаји спасавања књижаре „Светлост-Стубови културе“ од премештања локације и пекаре Горанаца у Крагујевцу од ружења, су ме је демантовали.
Књижара „Светлост-Стубови културе“ је најстарија и најомиљенија крагујевачка књижара. Основана је 1953. године, а од 2001. године прелази у власништво „Стубова културе“. Књижара је смештена у централном градском језгру, у простору који је закупљен од ТП „Србија“ и задржала је стари, добри, аутентичан изглед. Предраг Марковић, власник „Стубова културе“ се на премештање Књижаре одлучио услед дугогодишње немогућности да се реши питање власништва над простором књижаре, а нови власници „Србије“ размишљају искучиво профитно и нису показали разумевање за културну историју Крагујевца и емоције његових грађана. На позив запослених у Књижари и њених пријатеља, грађани су се, 29. марта, окупили да „положе венац Књижари“, али истовремено да изразе свој протест због премештања Књижаре, као и да договоре наредне акције, међу којима је потисивање петиције грађана са циљем да се иницира реаговање Градске управе.
Бурегџијска радња Мерџана Муратија постоји у насељу Палилуле у Крагујевцу више од 50 година и њу воде три генерације ове породице Горанаца. Комшија Велимир Петровић настоји да уклону ову пекару, тако што је, по наводима градског правобраниоца и адвоката Муратијевих, фалсификовао земљишне књиге и плац поред његове куће, који припада општини, а чија тржишна вредност непрестано расте, и укњижио га као своју имовину. На основу тога су судски извршитељи, три пута за годину дана, покушали да сруше пекару.
Међутим, бројни грађани ових и других крагујевачких насеља су се, 25. марта, самоиницијативно организовали како би спасили своју пекару у којој, већ пола века, једу бурек. Али није у питању само бурек. И само породица Мурати. Овај догађај је својеврсни симбол огољених друштвених и међуљудских односа, одсуства поштовања другог и бескрупулозности људи у служби личних, себичних, интереса. Слично је и са примерима организовања станара појединих зграда ради истеравања старица и самохраних мајки из заједничких просторија, у којима се види се да је, не само безочност и брутални егоизам, већ и затрованост мржњом, до те мере преплавила људе да у њима не може бити ни наговештаја интереса за јавно добро.
Али, историја, наравно, не почиње од нас, тако да ни ови догађаји нису особеност нашег времена, нити нашег простора. Они неодољиво подсећају на сцену из „Фауста“, када је Мефисто дао Фаусту цео свет, али је њему запела за око баш стараћара у којој су живели старци. Он је успео да отме страћару од стараца, али му се тим чином руши цео свет и он, коначно, одлази у пакао. У Крагујевцу су, као и у целој Србији, већ дуго, на сцени фаустовске ситуације у којима се не уважавају ни елементарна људска права, а камоли опште добро! Али, у Србији, нико због тога не сноси (законску) казну!
Упорно настојање да се затвори књижара или да се сруши пекара и инертност или одсуство реаговања градске власти у циљу заштите жеље грађана да задрже пекару, симболизују својеврсни социјални терор који се врши над обичним грађанима, али истовремено, и над било којим афирмисаним вредностима – било да су оне уметничке, архитектонске, књижевне, или, у последњем случају – кулинарске. Као и над неким местима која представљају интимну, културну историју овог града (као и у случају наговештене продаје дела Великог парка за изградњу тениских терена или старе „Заставине“ зграде за изградњу биоскопа).
Али самоникли, самоорганизовани протест бројних грађана и њихове храбре, искрене, поруке су и овог пута спасиле пекару и егзистеницију породице Мурати. (За Књижару се још води борба.) И пробудиле су грађанску самосвест. И вратиле самопоштовање Граду.
Лела Вујошевић, Kрагујевац