Samoubistvo Evrope – Mišel Uelbek „Pokoravanje“

Самоубиство Европе као могућа будућност – Мишел Уелбек „Покоравање“

Мишел Уелбек је сваком књигом стварао неку провокацију и изазивао размишљања и дискусије о садашњој и будућој судбини савременог човека, у том смислу он је један од ретких и драгоцених савремених писаца. У „Могућности острва“ иде у далеку будућност, вероватно-невероватну али могућу и пре свега забрињавајућу. У роману „Карта Територија“ уводи себе, писца Уелбека, као књижевни лик и убија га, присуствује својој сахрани и описује је. У сваком његовом роману виђење Запада је критичко и више има разлога за стрепњу него за наду, а у „Покоравању“ то достиже врхунац.

- Европа је извршила самоубиство које је трајало неколико деценија - каже ректор Сорбоне Робер Редиже, Белгијанац који је прешао у ислам. Уелбек описује последице „самоубиства Европе“ и Запад који проналази решење и катарзу у - прихватању ислама.

Прихватање ислама у роману „Покоравању“ је не само реванш маргиналаца за свој положај у либералном капитализму и његов нихилизам у односу на основна људска права, већ и остварење жеља најбогатијих: приступ петродоларима и трговини нафтом, потчињавање жена и озакоњење полигамије, решење проблема најсиромашнијих са најмање трошка кроз стварање минималних услова за њихово преживљавање, што се води као доброчинство које је један од пет стубова ислама. То смањује криминал а трговина некретнинама и тржиште „цветају“. 

Ислам се догодио Француској, по Уелбеку, као исходиште евроинтеграција и тежњи емиграната, потпомогнуто  екстремно десним „идентитетским покретима“ који раде на слому либерализма и прижељкују повратак конзервативнијег уређења. Уелбек наглашава како ислам и католичка црква нису непријатељи и да се лако могу ујединити против лаика, секуларизма и материјалистичког атеизма.

Главни лик је професор књижевности на Сорбони, саможив и циничан, поготову у односу на прокламоване вредности. Брине о доброј храни и вину и повремено о студенткињама које доводи у стан или цурама са порно сајтова које посећује – са описима секса који су порнографски и повремено морбидни. Он је специјалиста најужег профила - стручњак је за писца Уисмана који је, као и главни лик романа, тражио уточиште у традицији и католичанству. Током нереда у Паризу он понавља ту потрагу. Одлази у самостан у средиште француског католичанства, обилази црну Мадону којој су се клањали бројни француски краљеви и свеци, трага за неком објавом која се не догоди.

У Паризу око 2020. године по периферији се чују пуцњи и повремене експлозије. Запаљени и преврнути аутомобили постали су обичан призор. Ни телевизија, на крају другог мандата Франсоа Оланда, о томе више не извештава, како не би изазивала акције екстремне деснице Марине Ле Пен према муслиманима. На изборима, у првом кругу парламентарних и председничких избора Марина Ле Пен води са 33 посто гласова, а Муслиманска браћа и Социјалисти боре се за улазак у други круг свака с око 22 посто гласова и незнатном предношћу Муслиманске браће. У игри су још и разни “идентитетски покрети”.

“Била је ту и та предизборна кампања”, пише Уелебек. “Мушкарце занимају политика и рат, али ја сам слабо ценио те изворе разоноде, био сам политичан колико и тоалет-папир, и то је без сумње била штета. Кандидат левог центра, рецимо, биран је у једном или два мандата, зависно о његовој харизми, да би му потом трећи мандат ускратили из нејасних разлога; тада би се становништво заситило тог кандидата и, уопште левог центра, у први план би избио феномен демократске смене, и бирачи би на власт довели кандидата десног центра, који ће такође, зависно од његове нарави, остати један или два мандата. Западне земље биле су изразито поносне на овај изборни систем, који је у основи био само подела власти између две супарничке банде, а понекад би ствари отишле толико далеко да се поведу и ратови како би се тај састав наметнуо земљама које према њему не исказују једнако одушевљење.”

Да не би победила десница, социјалисти и њена коалиција подрже умерену странку Муслиманске браће чији вођа постаје председник Француске. И све то под патронатом тајних служби Француске које се не мешају да не би испровоцирале  велике нереде које не могу да контролишу. Оне годинама прате Муслиманску браћу и њене вође да би се уверили у њихову „умереност“ и опредељеност за борбу преко гласачких кутија.

 “Први покушај ислама – пише Уелбек - да заузме место на политичкој сцени, Партија муслимана Француске, убрзо је пропао због неугодног антисемитизма њезиног вође. Извукавши поуке из овог пораза, Муслиманско је братство водило рачуна да сачува умерену позицију, па су и палестинску ствар подржавали искључиво умерено, и одржавали срдачне односе с верским јеврејским властима“.

По узору на муслиманске странке у арапским земљама политичко деловање је пренето  на густу мрежу омладинских покрета, културних установа и добротворних удружења.”

За победу Муслиманске браће постојали су и бројни дубљи разлози: страх од “екстремне деснице”, мултикултурализам, незапосленост и криминал, пад тржишта некретнина, а најпре празнине демократског начина живота и равнодушности и неспособности Европљана да створе и бране вредности и садржаје који чине њихов идентитет, осим кулинарских ђаконије и специјалних пића.

После победе муслимана Француска се мења. Муслимански председник Француске следи економску филозофију дистрибуционизма (Енглеска, почетак 20. века, Честортон и Белок) као „трећи пут“, ограђујући се и од капитализма и од комунизма, односно државног капитализма. У дистрибуционизму капитал се не одваја од рада, основ је у породичним предузећима и радницима као акционарима својих предузећа,  одговорним и за руковођење. Укида се државна помоћ индустријским групацијама и прелази на порески систем који изразито одговара занатлијама, малим фирмама и пољопривредницима.

На факултетима могу предавати само  муслимани. Уелбеков антијунак мора да пређе у ислам или да оде у пензију јер је Сорбона, као и Оксфорд, постала власништво саудијског принца. Обавезна је само основна школа до 12. године, криминал је драстично опао, тржиште некретнина и економија малих предузетника цвета, на коктелима и у кафићима нема жена, женидбе се проводаџишу а полигамија постаје правило. Наглашава се неоходност друштвене солидарности која уједначује индивидуалности и разлике и води политика која наводи Јевреје да  беже у Израел... НАТО се не помиње.

Тежиште Европе се измешта ка југу уз подршку Савеза за Медитеран. Турска и Мароко постају чланице ЕУ, Тунис, Алжир и Египат су близу пријема, затим Либан; председник Француске, Мухамед Бен Абес, сматра себе првим изабраним председником проширене Европе, он се позива и на Де Гола и тежи обнови Римског царства...

Мада му је прерана пензија осигуравала луксузан живот, Уелбеков јунак дозвољава да га некадашњи колега и садашњи ректор наговари да се врати на Сорбону.

„Око мене завладаће тишина. Слике звезда, супернова, спиралних маглина пролазиће ми кроз главу; мало-помало, и ја ћу ступити у величанствени свемирски поредак. А затим ћу смиреним гласом изговорити формулу коју сам научио фонетски: “Аш-хаду ан ла илаха ила лаху ва аш-хаду ана Мухамадан расулулахи.” Што тачно значи: “Сведочим да нема другог божанства до Бога, и да је Мухамед његов пророк.” И онда ће све бити готово; ја ћу од тога часа бити муслиман. Неколико месеци касније вратићу се предавањима и, наравно, студенткињама - лепим, покривеним, стидљивим. Свака од њих, ма колико лепа, радоваће се и бити поносна ако изаберем управо њу, и биће јој част да са мном дели кревет. Оне ће бити достојне љубави; а ја ћу им, са своје стране, успети пружити љубав“.

На почетку петог, последњег, дела романа цитиран је ајатолах Хомеини:

„Ако није политика, ислам није ништа“.

Речи које су могле да буду прави мото овог романа остале су делом скривене у књизи. У њој препознајемо неке сцене, реченице и ситуације, као и равнодушност и нихилизам који их прате, јер нису само елементи Француске и њене могуће будућности.

Миливој Анђелковић