Реч коју изговарим -- њу чини треперење мојих гласних жица, вибрације што се преносе на околни медијум, ваздух, који онда преноси то треперење даље, на ваше ушне мембране. Ово је једноставни, механички део процеса, а прави ватромет тек почиње.
Електрични импулси севају од једног неурона преко другог, преко трећег, реч моја шири се, следећи неурон, следећа синапса, слапови електричних импулса, порука налази пут, пале се сићушне лампице, беше реч и би светло, фосфорилација, молекули фосфата гнезде се у ваше протеинске структуре, стварају траг, стварају знак, шибице у ноћи -- то реч моја гори, то реч моја мења вас. Али ово новостворено, фосфатно сазвежђе саздано је од падалица, траг је његов непостојан, памћење студента који хвата белешке, до следеће изговорене фразе, памћење рибе бачене натраг, до пљуска у воду, нестрпљивог путника који погледава на сат, до намицања рукава преко зглоба руке, памћење саговорника који не може да понови своје питање. Механизам брзог заборава ослања се на ензиме који уклањају новоуграђене фосфатне молекуле и тако враћају све у пређашње стање -- о чему смо оно говорили? Овај узани прозор памћења, свици који се зачас појаве и зачас нестану, бави се искључиво процесирањем и разумевањем садашњег тренутка.
За нешто друго, трајније, отпорно на насумичне ензиме ватрогасце, нешто опремљено за пут кроз време, јер памћење и није ништа друго до путовања кроз време, неопходан је замршенији плес од фосфорилације, другачији и обухватнији спектакл који се одиграва по читавој сцени, од самих синаптичких крајева ваших неурона све до унутрашности језгaра, неопходно је да моја реч покрене био-хемијску лавину која по скицама утканим у вашим генима склапа нове протеине и кроз њих мења микрокосмос целе ћелије -- стварају се нови синаптички мостови, подешавају се или руше стари, ажурирају се шифре и процедуре, а значења свих будућих порука које теку туда бивају промењена. Та молекуларна машинерија, уколико се пробуди, разметљиви опис "моја реч мења вас" чини сасвим прикладним.
Наше разумевање био-хемијских детаља на нивоу неурона фасцинирајуће је и несумњиво корисно. Неке од слабости и болести ума и нису ништа друго до успорења или недостатка у тим процесима, а третмани већ постижу позитивне резултате у неким случајевима. Насупрот томе, виша организација и механизми памћења и присећања нам и даље измичу. Не разумемо целину записа остављеног фрагментираним индивидуалним променама у неуронима и никад савршени, али ипак робусни, склад који произилази, нити знамо шта и како потиче синтезу нових протеина и тако омогућује наше мисаоне времеплове и личне енциклопедије чињеница.
Која реч паде украј пута и птице је одмах позобаше, која на каменито место или у трње, те беше плитког корена и недугог века, а која на земљу добру да се стоструко оплоди?