тероар

јутро, буди ме мелодија шарки на капцима прозора док жмиркањем цедим мрак из очију. ветровито је ово поморавље но све више ме маами. ноћу уживам у треперењу звезда јер калота небеска је без смога умишљајући ,негде ваљда прочитано ,да је свету више стало до мене него што то јесте а то одрастањем нажалост заборављамо слуђени перфидношћу утонулих терминолошких разлика међуљудских недорека који се труде да угуше живот у нама.сећања посебно.дани су пак .....прича за себе.

Верољуб ми, математичар, указује да је предосећао , а онда му се једног дана и десило, док је био обузет арканом теоријом скупова, да је пуко јер није било никог крај њега, тог момента, ко би га могао заштити од маште наслућене небулом ока, макар ономатопејом непрепознатљивог, па се спаковао ,дошао у дедовину и ево нас неки дан у кући му предака у једном од засеока села Луњевица на подгорини планине Вујна како ми правда свој поступак јер у велеграду где је од 5 провео 2 деценије у просвети није се снашао у психичкој равнотежи да помири науку и хоби. наиме подуго већ пише,онако за своју душу, а онда прозван множином самиздат романа из наше историје решио да (и он) приложи јавности 1 о својој побочној рођакињи Драгињи (потоњој српској краљици). логореичан, мишљења је да није лоше опет почети од ништа, изнова се остваривати и постати неко други, можда бољи, контактирајући нова окружења да би то путовање добило смисао тек у повратку ка својим коренима што би значило раније поразе признати и притом бити склон поетским узлетима у потрази за духовним оријентиром, к'о одвезан брод без сидришта сталног. наравно неће то бити историјска прича нити глорификовање Преткиње него само специфичан осврт на рањиву душу жене која је успела на друштвеној лествици као нико пре ње.бар не из окружења одакле је потекла, јер је демантовала оно знано да детињство много више обећава него што се касније добије тјст да је вероватније оно што уствари не изгледа остварљиво .са 9 г Драгиња је послата у београд на школовање да би у Церманкином заводу изучила француски,руски и немачки те као млада почела да се бави писањем приповедака те превођењем.стендала је обожавала.ту се и заљубила у поповић богдана касније теоретичара књижевности што је скандализовало породицу јој па је родитељи у 15 г усмерише браку из рачуна те понесе презиме Машин, али накратко. Као удовица, наставила је да ради посао новинара и преводиоца и тако издржава осиромашену породицу. Њено образовање и манири освојили су краљицу Наталију Обреновић. После развода од краља Милана 1888, она је повела Драгињу у свој дворац "Сашино" у Бијарицу, као дворску даму. Неочекивано, Драгиња је пробудила страст у десет година млађем краљевићу Александру. већ од првог сусрета све је указивало да је могуће да доживе нешто лепо. свидела му се њена мађија да га насмеје и одобровољи те му одагна тмурна расположења.......

све даље је историја .........знана и лажљива..... указује ми мој домаћин.

волим да се шетам Г Милановцем јер је потсет на историју вазда присутан. Ту су пре свега споменици заслужним србима које је локални вајар својим умећем остварио а међу њима и споменик поменутој Драгињи и то баш на месту куће у којој се родила а сада је тај простор припао градском парку. често ту застанем посматрајући јој отмену фигуру и присећам се прочитаног да је веома ценила Нушића -поставила га за управника народног позоришта у београду,да је Скерлићу плаћала студирање у Женеви ,подигла споменик Илић Војиславу , финансирала Змајев Невен. желела је да буде револуционар у сфери духа ондашње србије,србије опанака и није се разликовала од других жена које су рушиле табуе неходајући утабаном стазом која је била прихваћена од већине.по природи осетљив присетим се крваве завесе ту у оближњем музеју рудничко-таковског краја са још видљивим траговима крви супружника Обреновић а у коју су искасапљени били увијени па бачени са спрата у мајском преврату 1903 г. као и евидентираног да су у соби масакра на тоалетном сточићу пронашли Драгињин омиљени роман La trahison *. отворен на страни 80. наравно на уму ми и ОНО ДРУГО што се о Драгињи да прочитати.....а ту, у музеју, упознах и Верољуба ,отуд и с'почетка састава поменутог нам сусрета у његовом новом боравишту, те сазнања о намери му да изгубљене странице Драгињиних белешки насловљених Ја, Драга које су завереници кобне јунске ноћи са собом понели па им се губи траг ,на свој начин реконструише .........и понуди јавности .

Што би Данте рекао......segui il tuo corso et lascia dir les genti ......

* издаја