"SLUČAJ HELIKOPTER", DVE BRZINE

Piše: Rodoljub Šabić
Vojni helikopter MI 17 angažovan radi hitnog medicinskog transporta novorođenčeta iz Novog Pazara pao je 13. 03. 2015. godine kod Beograda, u neposrednoj  blizini Aerodroma Nikola Tesla i tom prilikom poginulo je sedam osoba.
To je žestoko zatalasalo celu javnost i neizbežno bilo povod da nadležno, Više javno tužilaštvo u Beogradu pokrene predistražni postupak. Taj postupak i pored brojnih kritika u javnosti na račun sporosti postupanja potrajao je dugo, 15 meseci. A okončan je saopštenjem tužilaštva da niko nije kriv i da krivičnog postupka neće ni biti.
Nešto nakon toga novinarka Portala "Tango Six" obratila se Tužilaštvu pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama i zatražila da joj se omogući uvid u spise predistražnog postupka.
Tužilaštvo je ovaj put postupalo brzo i rešenjem je odbilo njen zahtev. Novinarka je podnela žalbu Povereniku za informacije. Poverenik je našao da je žalba osnovana, poništio rešenje Višeg javnog tužilaštva i naložio mu da novinarki omogući uvid u spise predistražnog postupka, s tim što će pre toga zaštiti i učiniti nedostupnim podatke o ličnosti sadržane u navedenim dokumentima.
Više tužilaštvo se, i ovaj put brzo, obratilo Republičkom javnom tužiocu s predlogom da podnese tužbu Upravnom sudu radi poništaja rešenja Poverenika. Pa je i Republički javni tužilac brzo zatražio od Poverenika da "neodložno dostavi na uvid spise predmeta."
Inače, Republički tužilac poništaj rešenja Poverenika po zakonu može tražiti "ako je povređen zakon na štetu javnog interesa". Da li je Poverenik neprihvativši ni jedan iz "gomile" razloga kojima je Više tužilaštvo pravdalo odbijanje zahteva povredio neki zakon i ugrozio javni interes?
Razlog da bi pristup informacijama mogao "ugroziti tok postupka" je već i na prvi pogled neprihvatljiv. Prosto, nema postupka i neće ga ni biti.
Tvrdnja da se radi o tajni je neprihvatljiva zato što bi Tužilac, po zakonu, morao dokazati ne samo da se radi o informacijama i dokumentima za koje je određeno da se čuvaju kao tajna nego i to da bi zbog njihovog odavanja moglo nastupiti teške, pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom a koji pretežu nad interesom za pristup informacijama. I, naravno, nije reč o hipotetičkoj mogućnosti nastupanja štete, već stvarnoj, realnoj šteti.
Tvrdnja da bi uvid u informacije "ugrozio privatnost" nekih lica eliminisana je samim delom izreke rešenja Poverenika u kome se nalaže da se, pre nego što se uvid omogući, učine nedostupnim svi podaci o ličnosti.
Konačno, ni tvrdnja da je reč o "informacijama već objavljenim u štampi" ne može biti relevantan razlog. Nije tačna, a da jeste kontradiktorna je sa razlozima kao što su "uticaj na tok postupka" ili "tajna", obesmišljava ih.
Videćemo hoće li Republički javni tužilac u pravnom stavu Poverenika nekako "prepoznati" kršenje nekakvog zakona i ugrožavanje javnog interesa. Za sada je evidentno samo da je raspoložen da to pokuša. Ali nije to ono što mi smeta. Nije čak ni to što su rešenja Poverenika u poslednje vreme sve češće predmet interesovanje Republičkog tužilaštva. Ono što mi zaista smeta je činjenica da Tužilaštvo ne pokazuje ni izbliza sličan interes, da ne kažem nikakav interes za situacije na koje Poverenik ukazuje u krivičnim prijavama koje podnosi i u kojima je, verujem da nisam subjektivan kad to kažem, prilično lako prepoznati i kršenje prava građana i kršenje zakona i ugrožavanje javnog interesa.