96%

Autor: Rodoljub Šabić

Prošle godine broj zahteva za slobodan pristup informacijama upućen organima vlasti na svim mogućim nivoima je bio za preko 50% veći nego u 2006. godini, a bar četiri i po  puta veći nego u 2005. godini.

Dobro je što je tako. Dobro informisana javnost nam je i te kako potrebna. A, zahtevi za slobodan pristup informacijama koje raznoraznim subjektima vlasti upućuje javnost - i građani i novinari i mediji i NVO i političke stranke i svi drugi, uvek za rezultat imaju neku informaciju od javnog značaja. Doduše, ne baš u svakom slučaju onu koja je tražena. Ali, zato je ne retko informacija koja se dobije, još zanimljivija.

I odsustvo informacija može biti informacija od javnog značaja. Zar to npr. nije onda kada ministarstvo koje je izvršilo isplatu krupne svote novca ne poseduje dokumentaciju o toj isplati? Ili kad bolnica ne poseduje informacije o smrtnosti novorođenčadi. Ili kad agencija, po zakonu dužna da evidentira i čuva određena dokumenta, iste nema. Ili kad ... Zar je sporan značaj ovakvih informacija,  ne samo za javnost nego i za neke druge organe vlasti, koji bi povodom njih nešto mogli ili morali preduzeti?

Čak i sam formalan odnos vlasti prema zahtevu za pristup informaciji, način na koji postupa sa tim zahtevom, nudi informacije od javnog značaja. I to informacije  zanimljive i u svakom pojedinačnom slučaju, a pogotovo kroz prizmu podataka koji govore o tome kako taj odnos izgleda generalno, na globalnom nivou.

Takav je recimo podatak da je od 1.162 žalbe koje je Poverenik za informacije rešio u toku prošle godine, čak 96% njih podneto zbog tzv. „ćutanja administracije“. Već na prvi pogled jasno je da se radi o abnormalno visokom procentu. Toliko „ćutanje administracije“ teško je, ne sresti, nego čak i zamisliti u bilo kojoj vrsti postupka koji se pred organima vlasti uopšte može voditi. A u postupku za ostvarivanje prava na slobodan pristup informacijama toliki procenat se može oceniti jedino kao skandalozan.

Razlog je to što Zakon o slobodnom pristupu informacijama na specifičan način određuje kako organ vlasti postupa sa zahtevom za slobodan pristup informacijama. Javnost u načelu ima pravo na sve informacije, a organ vlasti izuzetno može u celosti ili delimično odbiti zahtev, ali samo tako što će da donese rešenje o odbijanju zahteva, da ga obrazloži i da uputi tražioca na pravna sredstva koja mu stoje na raspolaganju. Isključeno je i nedopušteno ignorisanje zahteva kao i njegovo odbijanje nekim neformalnim postupcima – usmeno, konkludentnim radnjama, neformalnim pismenim i sl. Dakle, zakon uopšte ne priznaje procesnu situaciju poznatu kao „ćutanje administracije“, čak šta više za takvo (ne)postupanje predviđa prekršajnu odgovornost i novčanu kaznu.

Znači, samo 4% organa vlasti koji su javnosti uskratili pravo da zna, učinilo je to na način, nezavisno od opravdanosti, barem formalno korektan. Ostali su izabrali da to učine na način koji je po zakonu nedopušten i kažnjiv. Jesam li preterao ocenivši to kao skandalozno?

Ne znam u kojoj je meri za utehu to da je velika većina onih koji su zahteve ignorisali, naknadno, na intervenciju ili po nalogu Poverenika za informacije, dala tražene informacije.

Naime, pomenutih 96% ne govori samo o potpunom „nerazumevanju“ prava i obaveza utvrđenih zakonom o slobodnom pristupu informacijama, nego još nečem izuzetno važnom. Reč je o tome, da prava javnosti, nisu i ne smeju biti zavisni ni od čije „dobre volje“ i da njima uvek, pa i onda kada se ograničavaju moraju odgovarati striktne obaveze vlasti. Ignorisanje legitimnih zahteva javnosti, zapravo je izraz apsolutno potcenjivačkog odnosa prema građanima. A, svaka vlast morala bi da zna da joj ti isti građani, birači i poreski obveznici obezbeđuju dve, za njeno funkcionisanje nužne stvari, legitimitet i novac i da razume da je potcenjivački odnos prema njima, jednostavno nedopustiv.

Činjenica da je takav odnos ipak masovno prisutan, je ne samo informacija od javnog značaja, nego i izazov na koji društvo koje želi da bude demokratsko, što pre mora dati pravi odgovor.