Dosadne mašine kvare san. Zaboravio sam da isključim sve uređaje sa lampicama koje svetle u mraku. Po danu ih ne primećujem. Probudim se pravo u Berserk. TV monitor je takođe ostao uključen. Iggy Pop priča na snimku koji se vrti na magnetofonu. Magnetne trake su sada vintage. Dvadeset četiri časa materijala stane na par, ceo jedan dan, nečiji ceo život.
Drugi monitor, Traci Lords, freez frame.
Jednom sam video otvoren tank sa tečnim azotom.
Dao sam sebi rok, autorok, da uradim sve što je neophodno da vidim i San Pedro, LA.
Treći monitor: San Francisco 49ers vs. Green Bay Packers, utakmica za titulu, prva četvrtina.
Vidim da se nije razdanilo.
Padavine.
Vreme je pada. Padaju magla, kiša, susnežica i sneg. Pada i mrak. In real time.
Nisam Mojsije da razdvojim more. Ja sam Mojsije koji u jednoj ruci drži magnum a u drugoj kozu. Ne mogu a da ne sažmem skoro pola izrečenih zapovesti u samo jednu. Ne oduzimaj. Ne kradi, ne poželi (da oduzmeš) tuđe, ne oduzimaj tuđu ženu, ne oduzimaj život. Na jednom zidu je jednom pisalo: Mudrost stvaranja sabira se oduzimanjem. Nisam siguran da li je taj zid srušen.
Mojsije? Ne, ja nisam.
Odledim Traci. Nestane. Pojavi se on. Prijatelj noći, ima predivnu kosu i drži predivan govor 1. Prijatelj noći drži predivan govor 2. Kupite Rano Pano. Kupite život, za sve ostalo tu je Mastercard.
Sinesteziram u grču, držim se za stomak. Žurim kroz hodnik da pljunem košmar u slivnik lavaboa. Sunce se probija kroz vakum, odbija od kamen i miriše preglasno.
Zvono na otmičarevim vratima. Bez razmišljanja otvaram svoja vrata. Prijatelj noći stoji na oba otirača. Prestani dolaziti na moja vrata, pomislim ali izgovorim nešto sasvim drugo.
– Ti si Lionel Richie?
– Ja sam Jim Morrison, ja sam mrtav.
Gospodar je van kontrole, ponovo sam samo pomislio ali sam izgovorio nešto drugo.
– Čuo sam o tebi sinoć.
Kao da su mi nerečene misli bile pročitane, usledio je dvokorak unazad.
– Ti ne znaš Isusa. Ja sam kao Herod.
– Znam da ti jesi ali šta sam ja?
– Ti možeš biti ponovo ubijen. Poubijen. Dva dobra naprave jedno zlo.
– Da, daleko sam od kuće.
Vratio sam se korak unazad sa svog otirača i zatvorio vrata. Navukao sam rezu i spustio poklopac na vratnom periskopu. Vratna žila je kucala. I na vrata je kucano, ponovo. Ponovo sam pomislio nešto drugo ali sam rekao ono što sam već ranije pomislio.
– Prestani dolaziti na moja vrata.
– Mi više nismo ovde.
Pomislio sam da ako nastavi sa ovim sva deca će biti kosturi nastupom glasno i jasno kažem: Da, posedujem i vatrena oružja, ali sam samo iscedio jedno jadno:
– Odvedi me na neko lepo mesto.
– Putovanje je opasno.
Oduvek sam bio neodlučan i ako me je to ranije koštalo duha u životu, danas mi je spasilo dušu. Setio sam se pouke jedne zen priče koju sam pročitao na zidu u Glazgovu. Zamka je u hitnosti. Treba se samo strpeti i sve prođe. Vreme prođe. Život prođe.
Počeo sam da oduzimam brojeve unazad, od devetnaest.
Podigao sam poklopac špijunke i očekujući uveličavajući veličanstveni horor pakla iza staklenca, držeći čvrsto zatvoreno desno oko i sa obema rukama svoje vratne žile, otvorio levo. Na parkingu sedmog sprata, antihrist, Puff Daddy je ulazio u zlatnog Poršea.
Treći monitor, poluvreme.
Drugi monitor: prijatelj noći sada obrijan do glave diktira telefon 0-800-REVENGE.
Prvi monitor: ispisuje se poruka – Ionako danas nisam došao po tebe!
Iggy Pop zaćuti, traka prestane da se namotava, magnetofon škljocne i krene unazad.
Počne Fear Satan.
