Privatne i javne istorije

Fale mi dve, možda čak i tri godine života. Nije da baš sasvim nedostaju, da u njima nema ničega - ima, ali nepotpuno. Naime, moja prva sećanja isključivo su privatna, odnose se na događaje iz porodice i neposrednog okruženja. I tako pune dve, možda i tri godine, tek od tada se sećam i događaja koji spadaju u domen opšteg i javnog.

Ne znam šta kažu psiholozi (molim priučene, diletante, konzumente udžbenika Freud for idiots i ostale sam-svoj-eksperte da se suzdrže), ali baš mi je interesantan taj fenomen. Psiholozi i ini šrinkovi inače tvrde da se u odraslom dobu deca mogu sećati događaja najdalje iz pete, retko i četvrte godine života.

Zaključio sam da je najsigurniji način za potvrđivanje nekog sećanja slika koju ono izaziva. (Ima, doduše, i sećanja koja me asociraju na mirise ali to je ipak nešto drugo). Ali slike su varljive, uverio sam se nekoliko puta da fotografije korumpiraju sećanje, da u stvari pamtimo fotografiju a ne nužno i sam događaj. Zato sam odlučio da kao stvarne memorije uzimam samo događaje koji nikad nisu fotografisani, čiju fotografiju nikad nisam mogao videti.

Po tom kriterijumu otpada sećanje - ili "sećanje" - na moju prvu devojku koja me do krvi ugrizla za palac u parku. Njeni su se odselili kad sam imao nešto više od tri godine i dugo sam verovao da se toga sećam, sve dok je nisam ponovo sreo kad smo imali po 18-19 godina i ništa nije kliknulo. Znači, pamtio sam sliku iz parka na kojoj smo nas dvoje.

Zasigurno se sećam prvog dana škole a prva fotografija koju imam tek je iz 2. razreda. Tačnije, sećam se oba svoja polaska u školu. Ja sam, naime, kao Alkibijad Nuša, Albert Ajnštajn (onaj Milevin) i drug Tito dva puta pohađao prvi razred. Prvi put, u inostranstvu, pošao sam po tamošnjim običajima sa tek navršenih 5 godina ali kad sam naredne godine došao u Beograd škola nije htela ni da čuje da idem u 2. razred. Kod nas se tada polazilo sa 7 godina pa su me, uz silne molbe i kojekakva testiranja, jedva primili i u 1. I iz prvograzredaprviput i prvograzredadrugiput sećam se dovoljno nefotografisanih događaja i slika da ih mogu uzeti za verodostojne.

Ipak, prva slika koju pamtim još je starija, iz vremena nešto pre mog 5. rođendana: sećam se svog dede kako sedi na koferu i čeka babu da se i ona spremi pa da idu na more. On je bio neverovatno tačan čovek, svi koji su ga znali tvrde da je u životu kumulativno možda zakasnio 30 sekundi. I vidim ga i danas kako u odelu bez kravate (tadašnja casual varijanta) sa mantilom prebačenim preko ruke (mogao je biti maj ili jun - ali red mora da se zna!) namerno sedi na koferu pred ulaznim vratima da bi baba koja trčka između kuhinje, sobe i kupatila spremajući se, lickajući i kupeći stvari, morala da ga obilazi i da se svaki put postidi što kasni. Iz te se godine sećam i mame sa velikim stomakom. I da je, kad smo otišli u zemunsku bolnicu po novu sestru, mama bila u žutoj haljini sa naslikanim sidrima i kormilima, ali to je već bilo u jesen.

Dugo sam pokušavao da odredim koji javni događaj prvo pamtim ali i dalje nisam sasvim siguran. Mogao bi biti iz 1967. i imati veze sa arapsko-izraelskim Šestodnevnim ratom (jun 1967.). A možda je baš to prvi događaj gde mi se prepliću privatna i javna sećanja.

Crno-belog televizora (kakvi su tada jedino i postojali) RR Niš dobro se sećam ali to je normalno jer je služio sve do prvog u boji, mislim 1973:



Pred očima su mi slike izraelskih vojnika pred Zidom plača ali nisam siguran jesu li baš od tih dana ili sam to kasnije gledao. Ali zato odlično pamtim i sliku i atmosferu jedne večeri kada je došao očev ujak, inače pomorski kapetan koji je bio šef predstavništva neke izraelske brodske kompanije sa sedištem u Rijeci pa je svake godine od oktobra do juna plovio a leti uživao na svom čamcu. Kad su svi polegali njih dvojica su seli u kuhinju, pušili i tiho govorili. U nekom trenutku ustao sam da pijem vode i čuo Uju kako na očevo pa šta ćeš sad teško odgovara pa ako nas poteraju preći ću u Trst, jebali ih diplomatski odnosi. Dugo posle toga pokušavao sam da shvatim šta su ti odnosi i šta imaju sa mojim ujakom. A kad sam prvi put gledao Oca na službenom putu - odmah mi je iskočila pred oči ta scena.

Ako se rat na Bliskom istoku ne kvalifikuje, onda je svakako prvi događaj koji pamtim iz 1968. Te se godine dešavalo svašta što pamtim ali sam hronologiju morao da proverim jer u glavi nemam nikakav redosled:

U junu smo naleteli na nekakvu veliku gužvu kod novobeogradskog Podvožnjaka, ćale je zastao dosta daleko, malo pričekao, možda je nekoga nešto pitao (nisam siguran), pokupio me za ruku i odveo na drugu stranu, daleko od gužve. Ali sliku sam zapamtio, posebno policijske šlemove koji nisu bili isti kao vojni (vojsku sam redovno viđao na TV).




Sledeći događaj koji pamtim je sovjetska bratska altruistička intervencija u Čehoslovačkoj, krajem avgusta. Bili smo na moru gde dugo još nismo imali televizor, sve do pred sam rat. Ali sećam se da su jednog dana svi stajali u bašti hotela na rivi gde su bili izneli TV i gledali neke snimke nekih tenkova. Onda je tih dana, možda 2-3 a možda i 7-8 dana kasnije, još smo bili na moru ali tada je školska godina svakako počinjala 6. septembra (a subotom se išlo u školu), kod nas u kuću došla jedna češka porodica, otac, majka i sin mlađi od mene preko 2 godine i time meni potpuno nezanimljiv. Tata je objasnio da će oni sada stanovati kod nas u kući ali mislim da nisam baš to povezao sa onim Rusima i tenkovima na TV. Mi smo se vratili sa mora, oni su ostali i posle su se stalno spominjali. Ostali su u kući do samog kraja 1968. a onda su otišli pa sam tako na njih i zaboravio... sve dok valjda 1988. ili 89. nije došao jedan mladić sa ženom i rekao da je on onaj češki klinac, da su otišli prvo u Holandiju pa posle u Kanadu gde i danas žive. Otac mu je bio lekar a sa mojim se upoznao pred onim televizorom i tako je ćale kolegi koji nije hteo da se vrati pod Ruse dao ključeve od kuće dok ne smisli šta će i kako će. Sin je pričao da su roditelji bili u Češkoj valjda 1979, sa kanadskim dokumentima, ali on nije bio nikada do tada jer se plašio da ga prisilno ne mobilišu.



U oktobru 1968. zbio se prvi sportski događaj koji precizno pamtim (sećam se, dosta neodređeno, da sam dok sam živeo u inostranstvu, bio na fudbalskoj utakmici i da je jedan tim bio u ljubičastom ali ne pamtim ništa drugo osim tog jednog podatka i opšte atmosfere ljudi koji viču, skaču, mašu rukama i puše cigaru na cigaru, pa to ne računam), olimpijada u Meksiku.

U stvari, nisam baš bio siguran šta su to olimpijske igre, ne znam ni jesu li tada pokušavali da mi objasne, ne sećam se u stvari ni jesam li išta gledao jer su prenosi verovatno bili usred noći, ali odlično pamtim znak (eto, oduvek sam bio esteta):


Od rezultata iz Meksika pamtim samo zlatnu medalju Đurđice Bjedov. Začudo, ne pamtim ni njenu drugu medalju, srebrnu, ni zlato u vaterpolu, ništa osim Đurđe. Valjda zato što sam prethodnog leta počeo da treniram plivanje (pravilo je bilo da možeš da počneš da treniraš kad umeš da sam skočiš u bazen, može i na noge, i sa plivačkom daskom ili bez nje preplivaš celu dužinu bazena, bez merenja vrmena) pa mi je to bilo blisko.



Kad malo bolje razmislim, u stvari verovatno pamtim baš povratak reprezentacije iz Meksika a verovatno i nekakvu bar blagu euforiju zbog tri zlatne medalje i još srebrnih i bronzanih. Ali onda je to u stvari bilo bar nekoliko dana iza događaja koji mi se možda najbolje urezao u sećanje: let rakete Apollo 7, isto u oktobru 1968.

Ne znam kako sam se tada uopšte zainteresovao za svemirske letove jer sve do Apola 7 u njima nije bilo nikakvog televizijskog glamura. Ne znam ni jesu li se direktno prenosili i ko je mogao uopšte imati priliku da ih gleda. Ja se ne sećam ali znam da se prvih desetak godina od pojave televizije program često gledao u izlozima radnji.

U svakom slučaju, Apollo 7 bio je prvi američki let sa ljudskom posadom posle nesreće u kojoj je Apollo 1 izgoreo na lansirnoj rampi sa sva 3 astronauta ali to svakako ne pamtim. Verovatno je baš zbog potrebe da se pokaže da su svi problemi rešeni lansiranje bilo medijski pokriveno. Ne sećam se jesam li gledao lansiranje ali siguran sam da sam gledao prenos dočeka astronauta po dolasku na zemlju. Opet, ne pamtim je li bio prenos sa okeana ili sa kopna, ali svejedno. I znam da sam potpuno razumeo da oni kruže na nebu.



A onda je pred sam kraj godine došao biser za kraj: Apollo 8, prva raketa sa ljudskom posadom koja je napravila krug oko Meseca, i to baš na Božić po tačnijem kalendaru.

Dragi D, očev najbolji prijatelj, fizičar, doneo mi je onu spravu koja prikazuje relativne položaje zemlje, meseca i sunca pri rotaciji (ima neko ime aldamubiješ ne mogu da se setim!) i pomoću toga mi objasnio kako će raketa da ode do Meseca i vrati se, i to sve dok se sve to okreće, svako za sebe i svi zajedno! U je! Sećam se da sam to crtao na tabli i objašnjavao učiteljici Z, ali bila je dobra i sve je to lepo upakovala za ceo razred. Posle je Apolo 11 i sletanje na mesec bilo jednostavno.



Bila dobra godina ta 1968.

P.S.

Jedino ne mogu nikako da ustanovim koji sam prvi boks-meč gledao usred noći. Moglo je biti 1967. ili 68, najdalje 69. u šta sumnjam. Sećam se da sam gledao neke vrlo važne boksere (ne sećam se ni kako su se zvali ni koje su boje kože bili). Usred noći. Majka je gunđala, otac, koji i nije bio neki ljubitelj boksa, gledao sa društvom, siguran sam da je bio Ž, on je kao mlad bio amaterski bokser.

OVO nije, to je bilo posle... a i sećam se.