Nije stvar u kalendaru neg' u duši

    Bližila  se još jedna Nova godina pa sam hteo da vam ispričam još jednu novogodišnju priču.

    Deda Mraz je bio naravno, moj dobri Imre. Sa svojom velikom prosedom bradom koja se spajala sa brkovima, stvarno je potsećao na onog dobroćudnog čikicu, samo što mu je kostim bio malo drugačiji.

    U stvari, ako ćemo precizno, radilo se o dočeku Srpske nove godine . Bilo je to u vreme kad je Josip Broz zvani TITO još bio živ i ovakve proslave nisu bile poželjne. Međutim, ukus zabranjenog voća bio je preveliki izazov.

    Odlučimo Imre i ja da ipak napravimo ludu žurku u nekoj kafani.

   Gde god smo pitali, rekli su nam da tog dana kafana ne radi, da osoblje ima slobodan dan, da policija ne dozvoljava. Uglavnom čabar!  

    Moram priznati da su i kolege iz ostalih dopisništava osetile dobar provod , pa su zdušno podržali našu ideju.

    Dan pred doček seti se Imre da zna šefa restorana Mihajlovac, na Banovom brdu, pa bi smo tu mogli nešto da probamo. Odemo kod čoveka i objasnimo mu da smo svi iz dopisništava televiziija širom Jugoslavije, što će reći; Makedonci, Slovenci, Hrvati, da smo radili kad je bila zvanična Nova godina i da sad imamo malo slobodnog vremena da se proveselimo.

       To će biti nešto kao muzička nova godina. Pristane čovek i iznajmi nam salu. Uslov je bio da kafana zvanično ne radi, nego da mi dežuramo ispred vrata i sami uvodimo svoje goste. Imre je i međuvremenu zamolio svoju ženu Vidu,koja je inače Crnogorka starog kova, da mu iz fundusa Televizije donese jednu šajkaču, vezeno jeleče i još neke sitnice koje su deo narodne nošnje. Ovako kostimiran više je ličio na vođu Ravnogoraca nego na Deda Mraza, ali šta je, tu je.

    Zatim smo sačekali svoje prijatelje, uveli ih i doček je mogao da počne. Muzika se polako zagrevala uz izvorne narodne pesme, kao što su: Igrale se delije, Ko to kaže Ko to laže, Spremte se, spremte, i da ne nabrajam dalje.

     Da ne zanemarimo naše prijatelje Slovence naručivali smo i slovenačke kao „Becikel Becakel“, itd. A bilo je i zagorskih ali smo njih naručivali malo stidljivo jer smo znali da ih naš predsednik ne ljubi mnogo jer Zagorce prikazuju kao bedake, pa ko velimo da ne uvredimo čoveka. Atmosfera je bila sjajna i niko se nije ljutio.

   Naravno da nije prošlo nijedno kolo a da se Imre onako kostimiran nije uhvatio da igra. Razišli smo se negde pred jutro, tek da se presvučemo i umijemo, pa trk na posao. Mislim da nismo dovršili ni prvu jutarnju kafu , kad zvoni telefon. Javi se Imre i posle kraćeg dijaloga kaže da ga zovu u policiju. Moram priznati da mi nije bilo svejedno dok je vreme prolazilo a ludak se nije pojavljivao. U zlo doba, na vratima redakcije pojavljuje se Imre. Pod miškom mu oveći koverat. Kad se raskomotio sedne za sto i iz koverta izvadi fotografiju.

    I tu  on počne svoju priču; -Zvala me jedna Vidina rođak, ona je inspektor u policiji i rekla dođi Imre da ti dam tvoju sliku. I još kaže: došla mi jutros u kancelariju jedna mlada policajac i rekla šefe, uhvatio sam jednu Srpsku nacionalist. Verovatno je očekivala unapređenje , a ako ne onda bar varijabilu.

-Pogledam ja sliku kad ono na slici ja, kad sam igrala kolo.

    Kaže njemu Vidina rođak: “Idiote ne da nećeš da dobiješ unapređenje nego ću još i da ti skinem od plate. Ovo na slici uopšte nije srpski nacionalista nego je Imre, on je Mađar i moj rođak i mnogo voli da se zajebava.Tako se pokunjila mlada policajac i otišla a mene Vidina rođak zvala na kafu i dala  mi sliku.

   Ova fotografija je dugo stajala zalepljena na zidu našeg Dopisništva, sve dok nije požutela, a doček Srpske nove godine postao uobičajena stvar.

   Ukus zabranjenog voća  zauvek se izgubio!