Ево теби телефон да боље видиш, теби да боље чујеш, теби да боље осећаш...
Усамљен си?
Као што видиш из поучног економско-пропагандног програма на телевизији, нема тог довољно великог кредита који ти неће учинити живот лепшим, садржајнијим, интересантнијим...
Једном сам видео једну породицу Енглеза. Националност овде није битна. Закључио сам да су Енглези по оних седам и по речи које су међусобно разменили за тих десет дана колико сам их виђао. Отац, мајка, обоје мојих година, син и ћерка тинејџери...
Данима су лежали на морској плажи не проговарајући ни реч... Свако је гледао у свој екранчић. И тако данима, по читав дан. Ћуте, ни реч једну не проговарају међусобно, само буље у екранчиће.
Увече сам их виђао по кафанама. Седе сви четворо, истуширани, дотерани, намирисани, препланули... Седе и ћуте. Немају, ваљда, више ни шта да кажу једно другом, одвикли су се од тога.
Енглезе је на плажи поред мене сменила једна српска породица. Отац и мајка млађи од мене двадесетак година и ћеркица од 4-5...
Од првог дана и отац и мајка су се извалили на плажи, зграбили своје смартфоне или како год се то већ звало, и по читав дан, не проговарајући ни реч међусобно нити са дететом, гледали свако у свој екран.
Још првог дана девојчица која је седела стрпљиво поред лежаљки и играла се у песку поред маме и тате, у једном моменту је устала, навукла своје „мишиће" за пливање и шлауф и рекла:"Идем ја у воду."
Ништа. Нико не одговара.
Дете понови још једно 5-6 пута своју реченицу.
И даље нико не одговара.
На крају девојчица оде сама до мора и уђе у воду.
Отац и мајка је нису ниједном погледали за све то време.
Мајка од тридесетак година и ћерка од 5-6 на ролерима возе круг око Аде. Мајка држи ћеркицу за руку, а у другој држи смартфон и куцка по њему. Цима оно дете бездушно за руку, имам утисак да ће малој због тога десна рука бити барем десетак центиметара дужа од леве кад порасте. Прошле су неколико пута поред мене. Сваки пут иста слика. Мама која гледа у свој екранчић и девојчица тужног лица која ћути док је мајка цима вукући је за собом.
Гледам их на улици, по аутобусима, у кафићима,... Заједно су, а нису заједно. Свако за себе гледа у свој екранчић, понеки пут и са слушалицама у ушима...
Не виде ништа око себе, не чују ништа око себе.
Стварно, откада смо то ми почели да зависимо од тих „справица" („геџета") које смо сами измислили?
Рачунам, ако смо их већ ми измислили, онда те справице треба да зависе од наше воље, а не да ми зависимо од „воље" тих справица?
И шта то има у тој справици због чега мислимо да је она занимљивија од човека са којим смо у том тренутку и којег гледамо у очи?
Зашто је тако важно да будемо увек доступни и на располагању некоме кога и не знамо него само размењујемо писане поруке преко екранчића, а да не будемо доступни и некоме ко је ту поред нас, физички присутан, телом?
Каква је то уопште и жеља да добар део свог живота проведемо буљећи у некакве екране уместо у лице другог човека?
Бежимо од нечега?
Од сопствених живота, сопствених осећања, сопственог деловања, од оних које наводно највише волимо на овоме свету...?
Или чак и када јесмо заједно са оним Другим, стално нас прогони мисао да је много боље тамо негде где нисмо, са неким другим са којим нисмо?
Шта је у питању?
Филозофија сингл живота, самодовољности, „усамљеничке капсуле"?
Љубоморно чување сопствених осећања и речи које не желимо да делимо у директним контактима са људима које гледамо у очи док комуницирамо са њима? Као да су та наша осећања толико вредна да се бојимо да ће нам их неко отети?
Па нам је онда много лакше да то радимо на даљину, у безбедности технолошког заклона у којем нећемо бити виђени док делимо та осећања?
Да ли је то хедонистички егоцентризам у свом пуном сјају тих потрошачких бројева у шта су се претворила људска бића, егоцентризам дотеран до најдаљих својих граница у сваком појединцу?
Или је у питању можда простачка сујета која нашом доступношћу онима који нису присутни треба да стави до знања онима са којима јесмо у том моменту да ми, у ствари, имамо много боље опције провођења свога времена тамо негде другде на бољим местима и у бољем друштву од овога у којем се тренутно налазимо, али смо ето, забога, решили да се жртвујемо и да уделимо мало своје милости физичким присуством поред оних поред којих и јесмо у том тренутку?
Да ли је могуће да нам, у ствари, уопште и није битно да другима покажемо себе онаквима какви заиста јесмо, а не да другима пружамо само некакву лажну представу о себи (симулакрум) коју смо сами изградили уз помоћ тих „справица"?
И шта ћемо, на крају крајева, рећи сами себи „када будемо по последњи пут склапали очи са последњим трачком свести", како то рече Андрић?
У чему нам је то онда прошао живот? У провођењу времена са другим људима или у провођењу времена са справом коју смо сами измислили да нам замени људе да се не бисмо осећали усамљеним јер се, у ствари, бојимо других људи?
Да ли је у корену свега страх?
И од чега страх?
Од живљења тог живота који нам је дат?
Неки од вас ће ми овде рећи да је у питању бежање од света који није нимало леп и од живота у том ружном свету.
Али тврдим вам, овај свет у којем сада живимо није нимало гори, ружнији и покваренији и... штагод већ од светова у којима су некада живели наши преци и од светова у којима ће живети наши потомци.
Шта је онда у питању?
И каква смо ми то онда људска бића?
Да ли онда, као такви, уопште више и имамо права да себе називамо људским бићима?
___________________________________________________________
* - Наслов је парафраза наслова књиге „Осамљености" Василија Розанова.