Пре 5-6 година присуствовао сам једном стручном усавршавању (популарно, семинару) за просветне раднике под званичним називом „Креативни рад са ученицима на превенцији злоупотребе психоактивних супстанци."
Организатори тог стручног усавршавања су били Министарство просвете Републике Србије и Градски завод за јавно здравље. Семинар је био тродневни и током њега смо видели неке технике које су нам инструктори на том семинару презентовали да бисмо их ми касније у својим школама користили.
Презентери на том семинару су нам те технике презентовали кроз посебно осмишљене „радионице". Те „радионице" су иначе на свим тим семинарима за наставнике врло популарне у последњих 15 година.
(Ах, ти workshops, последњи педагошки модни крик врискова! Није важно што ја све на тим семинарима убеђујем да сам ја кроз те „радионице" као такве пролазио још као студент на факултету пре 35 година, половином осамдесетих, и да то није никакав последњи модни педагошки проналазак увезен из иностранства, већ да је то поприлично стара роба. Још мало, па се и усмрдела од старости... Али, 'ајде... Да не кукам превише.)
И од свега што сам видео у та три дана тада, некако ми је највише у сећању остала једна сцена.
Наиме, презентери су нам представили једну од тих „радионица" за које су очекивали да бисмо могли да их користимо касније у нашим школама. Замисао је била да деца, ученици трећег и четвртог разреда основне школе (!) цртају на часовима ликовне културе плакате који ће бити део борбе против злоупотребе психоактивних супстанци. Знате оно са саобраћајним знацима на којима је прецртан шприц и слично? Ја памтим те радове и креативне идеје још из времена док сам и сам био ђак...
Затим је, по замисли наших инструктора, требало од тих плаката да организујемо изложбу, свако у својој школи, на коју бисмо позвали и децу и родитеље и све људе из окружења своје школе.
Лепа замисао, деца се подстичу на креативност и још тиме чине нешто корисно за читаву заједницу.
Додуше, мени некако смета када се та тема наркоманије спусти много ниско по узрасту у школи (8, 9, 10 година) јер сам некако убеђен да због једног или два случаја наркоманије у тим узрастима не треба свим тим осталим малим људима подстицати радозналост када су дроге у питању терајући их да тако мали размишљају о тим темама.
Све некако мислим да то ипак треба оставити за мало старије узрасте, када ти мали људи постају полако велики људи и у стању су да сагледају ширу слику од оне коју имају када им је 8,9 10 година.
Али то је неко моје лично уверење засновано на искуству у раду са том децом, па то и не треба узимати као неки озбиљн аргумент против тога да се за организовање оваквих изложби у борби против наркоманије ангажују деца од 8, 9 10, 11 година.
Но, шта год да сам у том тренутку на том семинару ја размишљао, из тога ме тргну један мој врло млади колега који је седео поред мене у групи за столом, такође професор српског.
Питао је наше инструкторе:
„А шта ми да радимо ако нам на ту изложбу коју смо организовали дођу родитељи неког детета који су наркомани?"
Настао је тренутак непријатне тишине који је изгледао као вечност. Читав скуп је заћутао очекујући одговор наших инструктора на том семинару. После краћег премишљања, најстарија од свих тих инструкторки које су нам до тада предлагале разне технике за борбу против наркоманије, одговори питањем:
„Колега, а како ми то да знамо шта ви треба да радите?"
И семинар се настави како је био планиран.
Са младим колегом и са мном су у групи били и директорка једне средње школе из унутрашњости Србије, жена мојих година, као и њен помоћник, нешто старији од нас. Током та три дана обоје су ми причали како су се годинама борили да истерају дилере из свог школског дворишта, како су доживљавали због тога разне непријатности, како су им претили, чак и физички.
Али њих двоје су били упорни у томе и после вишегодишње борбе у својој средњој школи успели су да је очисте од дилера и да истерају то зло макар из школских клупа и школског дворишта. Колике и какве жртве су њих двоје због тога подносили током тих година, то сам бог зна. Видело се то и по њиховим уморним лицима са погледом који вам све говори.
Када су њих двоје чули одговор наших инструктора на питање младог колеге, само су се погледали, гурнули мене лактом и прошапутали:
„Тасо, 'ајмо у Банију на кафу. Немамо овде шта више да тражимо..."
Тако да сам ја са тог семинара некако много боље од свих тих предложених „радионица" запамтио оно што су ми причали уз кафицу у Банији та директорка и њен помоћник о својим личним искуствима у борби против дилера и дроге у својој школи.
И тако... Ето... Шта да вам кажем...
Док се држава бави организовањем избора, док се медији баве тиме ко ће бити нове вође и опозиције и позиције, грађани у овој држави су почели да се самоорганизују...
„Окидач за настајање удружења су биле умрлице младих људи поред којих смо пролазили", рекао је председник удружења Свети Сава".