Звррр!!! Звррр!!!
Клик.
- Слушам
Паја:
- Дебели, 'ајмо до Гангуле на пиво. Да изађемо мало из ових кутија које називамо станови.
Тешко жабу у 'ладно пиво натерати. Поготово на вечерњој врућини која исијава из асфалта после целодневних 35 степени.
Код Гангуле стална екипа. Ено га Миле... Опет је побегао од куће. Седи сам, уз пиво, натакао цвикере и као чита новине. Седеће овде док се не појави његова Рада да га за руку одведе кући на спавање. Ту су и нека два клинца која разматрају фудбалске проблеме репрезентације коју је саставио Муслин. Седе ту и Ђоле и Пера, два кума још од првог разреда основне школе. Углавном ћуте, јер све приче су један другоме већ одавно испричали па им речи више нису ни потребне и тек промрмљају понеку изнад оног пива којем не допуштају да се угреје. Седе ту још и Ђура Лимар, млађи Робија (старији Робија је у Немачкој на привременом раду, ма шта год то значило када то каже његов буразер) и Лаза Шпија који поносно носи тај надимак још од основне школе и пионирских дана када је вероватно и почео да доставља „тамо где треба" све што зна о онима са којима живи у крају, комшијама, рођацима, ужој и широј фамилији, пријатељима,... Договарају њих тројица неки нови џоинт венчр у предстојећем бизнис пројекту за који су заинтересовани.
Високо постављен на спољном зиду према маленој баштици са пет столова монтажног објекта са једном и по просторијом укупне величине 30 квадрата (у оно пола просторије стоје гајбице са празним и пуним флашама), накачен велики плазма телевизор. Гангула је увек пратио најновије модне трендове.Свако вече кад закључава кафанче, Гангула уредно скида тај ТВ са носача и носи га својој кући јер је то и највредније што има у свом угоститељском објекту. На екрану неки момци у наранџастим и жутим дресовима шорају ногом лопту по зеленом пољу док Гангула тражи од Милета да му из новина чита резултате Бундес лиге Цвајте да види да ли је Минхен 1860 дошао из кеца у двојку јер му се јутрос уз кафицу његова велика љубав још из гимназијских дана клела да је од свог новог дечка чула како је та текма сигурно намештена, а њен дечко, "један жарковачки гонич" како то каже Гангула, од педесет и кусур година, има неку фамилију која живи у Швабији и блиска је управи клуба... Па је Гангула решио да баци паре...
- Серем вам се, бре, у тај фудбал који ви данас гледате на плазмама - урла Паја према Гангули знајући колико је овај осетљив на понос свог малог угоститељског објекта - него дај 'вамо два 'ладна зајечарска!
- Знам ја, Пајо - не чекам ја ни да стигне наручено пиво него почињем одмах у ребра - да би ти највише волео да Гангула скине овај телевизор и да уместо њега стави Титову слику и, поред ње нешто мању, Слобину слику...
- Него шта! Тада смо најлепше живели! Откада ови старатељи малоумног српског народа дођоше на власт, ми само тонемо, тонемо, тонемо,...
Из оближњег препуног фенси кафића, који више изгледа као апотека него као место на којем људи треба да се опусте, не чује се жамор разговора. Гомиле клинаца за столовима, неке прелепе девојчице и неки шунтави дечаци, буље у своје справице не проговарајући међусобно ни реч. Чује се одатле нека досадна, досадна музика...
- Јеботе, к'о да су Проливера Драгојевића клонирали у више примерака у наставку оног експеримента са Доли. Све неки морски звуци из братске нам 'Рватске. „Ткажи тко, ткажи тко тљуби те..." - отпевам намрштен на крају ове констатације.
- Јебеш им матер, можда боље и то него да овде морамо да урламо уз урлик зурли разноразних Дина, Хариса, Синана, Шерифа...
Доноси Гангула орошено пиво. Обожавам да га загрлим обема шакама и тако покупим оно мало росе што се слива са флаше с спољне стране пре него га натегнем.
- Чаше? - пита Гангула.
- Ма јок, не треба... После још мораш и да их переш...
Пола минута ћутања. Што да бисмо на крају рекли том пиву слава му, што због тога што се копа по старим, трошним и препуним магацинима успомена.
Почиње Паја...
- Је ли, јел' се сећаш ти Боре Гуње?
- Како да не. И његовог најбољег другара Макија.
Сећам се како сам једном добио сладолед од њих. Седели њих двојица тамо у оној кафани код општине, ударила нека врућина летња, њима двојици досадно... Ја се мувам ту око њих, био летњи распуст, држим под мишком троколицу направљену од старе округле (!) дрвене даске за ВЦ шољу (на дасци нацртана муња) и неких старих лагера и дивим се својим идолима како онако са опруженим ногама поред стола, уз пиће, не раде ништа док моји ћале и кева морају да рмбају васцели дан за тај лебац који ми у кући једемо, па их зато и не виђам.
На улици нигде никог, трепери ваздух изнад асфалта...
И из чисте досаде, њих двојица кренуше да расправљају да ли Бора сме или не сме да удари првог пролазника, није важно ко је то, који туда прође. Бора тврди да сме јер се он никога не боји, ни милиције (ја гледам са дивљењем у њега), а Маки тврди да не сме јер је пичкица (и мени успут намигује да Бора не види). И паде опклада у сладолед...
И као за инат, први који се појавио - Лале Транзистор који је свој надимак заслужио јер је по читав дан ходао улицама у крају носећи транзистор у руци из којег је искључиво трештао Радио Београд 1. Тада је Лале имао и оца и мајку који су бринули о њему. Знаш да данас живи сам од оне беде од мајчине пензије коју су му дали када му је мајка умрла? И нико више не брине о њему... Понекада му неко од нас наручи десет ћевапа у Ђурђевку да не буде гладан и то је то...
- Знам - каже Паја.
- Елем, устаде Бора, звекну Лалета онако домаћински. Боро, брате, што мене, кука јадан Лале док скупља по улици онај транзистор и оне четвртасте велике батерије које је гумицама качио на транзистор.
- Извини, Лале, опклада је опклада - каже Бора.
И онда пошаљу мене код Тровача по четири сладоледа. На точење, наравно. За Бору, Макија, Лалета и мене.
Смеје се Паја, па ме пита:
- А сећаш се када смо оно једаред увече пролазили поред Борине куће? Па видели кроз прозор како се лустер клати с једне на другу страну собе, али са задршком? А оно Бора и његова жена Гица везали флашу вињака канапом за лустер, па Бора сео на једну страну собе, Гица на другу, и шаљу флајку да лети на том канапу од једног до другог краја собе, испијајући је и наздрављајући успут... 'Ај живели, Гицо, 'ај живели, Боро...
Утом Гангула донесе два нова невина зајечарска...
- Је ли, Гангула, шта је бре са Шапом? Не виђам га већ дуго... - пита Паја.
- Старијим или млађим Шапом?
- Млађим. Овог старијег виђам, још увек оперише ташне и џепове по трамвајима... Замисли, прошли пут ме бог зна како поздравио у трамвају, загрлио ме јер се нисмо дуго видели, а ја осетим како његова рука иде у мој џеп... Добро, бре Шапићу, па јеси мене наш'о', питам га ја. Извини, брате, то је јаче од мене, каже он.
- Млађи Шапа ти је у Немачкој. Али не знам да ли је на улици или у мардељу. Јебига, брате, код Шапића су ти шансе за једно или друго увек педесет-педесет посто. А јебе их, брате, и презиме! Баш је згодно за пос'о којим се баве... Nomen est omen, испаљује успут Гангула један од три латинска израза која једино и памти из гимназије поред Per aspera ad astra и Alea iacta est да бисмо одржали висок ниво ове дискусије како то и приличи интелектуалној елити Србије данас..
Заћутимо сва тројица.
- Пхи, јеботе, колико њих је само отишло на рад у иностранство! Робија, Шапа, Ђеврек, Ашке,... Је ли, јел' то тај одлив мозгова о којем пишу новине и о чему говоре на телевизији? - питам ја...
Ћутање се наставља док сва тројица замишљено гледамо у карирани столњак и плехану пикслу на њему.
А липа тако добро, добро мирише у ово доба године у Београду. Исто онако као што је мирисала оних давних дана када смо се нас тројица, Гангула, Паја и ја, спремали да следеће јесени пођемо у први разред у основне школе...