„Давно је било када је Слободан Јовановић написао да не постоји српски културни образац. То је, дакле, феномен дугог трајања. Он одсликава столетни неуспех да утврдимо српску језичку норму, да означимо место ћирилице у нашој јавној свести, да без предрасуда и поуздано сагледамо облике српске културне прошлости, да све то учинимо у складу са савременим осећањем националне припадности. Тако бисмо интересе српске националне егзистенције разложно довели у везу са непорецивим чињеницама и европским наслеђем. Све то изостаје услед владајућег распореда историјских и културних сила."
„Централна подручја српске културне политике су националне научне и уметничке дисциплине. Оне треба да буду под посебном пажњом. То су: српски језик, ћирилично писмо, српска књижевност, историја и историја уметности. У тим подручјима неопходно је неговати и критичку и самокритичку свест, будући да изостајање било које од њих отвара пут у трибализам или пут у самопоништавање."
Принципи српске културне политике:
„1) Интегрализам: интегралистичка културна политика је једини начин да се очува свест о целини српског народа, да се унапреди свест о српској култури као контактној култури три вере, да се заснује - као државна чињеница - брига о српском језику (сви Срби говоре српским језиком), о ћириличном писму, посебно у подручјима у којима су Срби изложени систематским процесима однарођавања.
2) Контактност: српска култура се поима као контактна култура три вере. То се посебно види са становишта њене прошлости, из перспективе њеног историјског развоја.
3) Комплементарност: разнородност регионалних разлика треба да води надопуњавању и усредсређивању, а не распршивању елемената културног и националног идентитета.
4) Традиционалност: политика идентитета треба да прави разлике између доминантних и граничних традиција у српској култури.
5) Иновативност: зато што је српска култура у много чему култура индивидуалних - а много мање колективних - прегнућа начело уметничке модерности представља битан импулс опште културне свести: оно почива на културним а не на идеолошким претпоставкама модерности."
„Питање је да ли има воље. Сматрам да је овај нараштај интелектуалне елите, коме и сам припадам, нараштај обликован у титоизму, један од најсрамотнијих нараштаја у историји српске културе. Овакво понашање могло би ући у историју као класичан пример темељне људске и интелектуалне неодговорности према било чему што превазилази лични интерес. А власт управо носе представници тог нараштаја. У јавној свести постоји устаљена предрасуда о држави као природној појави: држава се поима као сунце или небо кога ће бити шта год ми чинили или не чинили. Али неће бити државе ако немате вољу да је буде, као што неће бити културе ако немате вољу да је буде. То је као кућа, као породица, као живот - морате стално да улажете, често и без гаранција. Ко вам гарантује да ћете живети када ујутру устанете? За вас је, међутим, кључно да ли желите да живите или не, да ли устајете или не. Није тачно да државе мора бити: може и да је не буде. Јер, постоје конкретни интереси који су управљени на то да је не буде. Свет није никакво бесконфликтно подручје."
„Проблем је у нама. Немамо унутрашњи културни образац. Под културним обрасцем подразумевам начин на који се свет разумева. Ми стално осцилирамо између југословенства и евроинтеграција. Чему се надати ако имамо у јавној свести неговање идеје о српској кривици за разбијање Југославије, ако се циљано уместо Србија непрестано говори Југославија и ако председник Србије поклања председнику Хрватске Речник југоносталгије, док истовремено од њега прима монографију Бомбардовање Вуковара?"
„Све то показује да има нечег неумитног у нашој неспособности да се одмакнемо од титоистичких садржаја. Титоизам је особена решетка кроз коју је пропуштена српска историјска егзистенција: мењају се идеолошка образложења, али распоред сила остаје задат*. Титоизам је светскоисторијско понашање које је задато српској нацији. Његов унутрашњи плод је дух самопорицања: као духовна помиреност са задатошћу, као пристанак на духовну неслободу, као спремност на поунутрашњивање хрватског становишта у нашој јавној свести. Сваки наговештај српског становишта, као онога што осветљава саму ситуацију, уноси неку свест о њој, бива отуд предмет одмазде. Јер, промена свести о ситуацији позива на промену понашања."
___________________________________
* „Реч је о истоветном историјском ритму који омогућава да промена власти не буде и промена режима. То значи да спољни чиниоци - као налози западних сила - морају бити претворени у унутрашње чиниоце, да би могли настати наизглед неусловљени плодови мисли и чинова који се закономерно поклапају са западним интересима. Није довољно овладати земљом и народом, већ је неопходно овладати колективним разумевањем света у колонизованој или окупираној земљи. Неопходна је, дакле, идеологија. Трећи услов Немачке - да би се сагласила за одређивање датума у који ће Србија отпочети преговоре (текст је из 2013. - прим.) за приступање Европској унији - гласи: неопходна је промена свести. Он делује као престилизовани трећи услов аустроугарског ултиматума из 1914. године, у којем је записано да се српска влада мора обавезати „да избаци без одлагања из јавне наставе у Србији, како у погледу наставног особља тако и у погледу наставних средстава, све оно што служи или би могло да послужи стварању пропаганде против Аустро-Угарске."
Тако је Ролф Дитер Клуге, професор универзитета и директор славистичког семинара Универзитета у Тибингену, предложио 1999. године „да се српској деци забрани у школама учење срспке националне поезије." Зашто се, дакле, константно понавља захтев за променом свести? Зато што само промена свести обезбеђује неповратни смисао насиљем устоличених чинова и мисли.
У томе је смисао пропагандног слогана Европа нема алтернативу. Тај слоган је кључна идеолошка окосница која има застрашујући смисао..."
(Одломци из књиге Мила Ломпара „Повратак српском становишту", Catena mundi, Београд, 2014)