Za jednog decaka

Posto ce mi uskoro biti rodjendan za koji nikada nisam mario, zeleo bih da umesto poklona i cestitki posvetim nesto nasim klincima. Ustvari zeleo bih tacnije da vam skrenem paznju na nesto.

Znam da mnogi znaju ovu pricu ali kao sto se covek vraca dobroj knjizi, tako bih se i ja, uz vase dopustenje, vratio ovoj predivnoj bajci Oskara Vajlda (eng. Oscar Wilde).

Ako nadjete vremena (I ako mislite da je prikladna) procitajte je nekom detetu i provedite trenutak sam njim.

Znaci ce mu. 

_____________________________________________________________________

Svaki dan posle podne, kad su se vraćala iz škole, odlazila su deca i igrala se u divovu vrtu.
Bio je to velik, lijep vrt, s mekom, zelenom travom. Ponegde u travi raslo je krasno cveće poput zvezda, a bilo je tu dvanaest breskvi koje su se s proljeća rascvetavale nežnim cvetovima rumene i biserne boje, a ujesen rodile bogatim plodom. Ptice su sedile na drveću i tako slatko pevale da su deca zastajala u igri i slušala ih. - Što smo mi sretni ovdje! - dovikivala su jedno drugome.
Jednoga se dana vratio div. Bio je u pohodu kod prijatelja svojega ljudoždera i proživeo s njim sedam godina. Kad je proteklo sedam godina, bio je izgovorio sve što mu je imao reći, jer nije im bio silan razgovor, pa je odlučio da se vrati u svoj dvor. Kad je stigao, spazi decu kako se igraju u vrtu.
- Što vi tu radite? - zavikne im jako otresitim glasom i deca pobegnu.
- Ovo je moj vrt - reče div - i ja ne dopuštam nikome da se igra u njemo osim mene samoga.
Tako je digao visok zid i stavio ploču s opomenom:

PREKRŠITELJI ĆE BITI KAŽNJENI.

Bio je on jako sebičan div.
Sirota se deca nisu sada imala gdje igrati. Pokušali su se igrati na ulici, ali cesta je bila vrlo prašnjava i puna tvrdog kamenja, a to im se nije mililo. Kad im se svrši škola, obilazili su oko visokoga zida i razgovarali o krasnom vrtu za zidom. - Što smo bili sretni tamo - govorili su jedan drugome.
Onda svanulo proleće i sav se kraj prekrio sitnim cvećem i sitnim pticama. Jedino u vrtu sebičnoga diva bila je jos uvek zima. Ptice nisu marile da pjevaju u vrtu kad u njemu nema dece, a drveće zaboravilo cvasti. Jednom provirio iz trave krasan cvijet, ali kad je opazio ploču s opomenom, rastužio se zbog djece i opet šmugnuo natrag u zemlju te zaspao. Jedini kojima je prijalo bili su sneg i mraz. - Proleće je zaboravilo na ovaj vrt - klicali su - mi ćemo dakle živjeti ovdje cele godine.
Snijeg prekrio travu velikim svojim belim pokrovom, a mraz posrebrio sve drveće. Onda pozvaše vetar severnjak da se nastani s njima i on je došao. Umotao se u krzno, rikao ceo dan po vrtu i otpirivao dimnjake. - To je divno mjesto - reče on - moramo pozvati grad da nas pohodi.
Tako je došao grad. Svaki je dan tri sata treskao u krov na dvoru dok nije porazbijao škriljeve pločice, a zatim je obleteo oko vrta koliko god je brzo mogao.

- Ne razumijem zašto proleće ovako kasni - reče sebični div sjedeći kraj prozora i gledajući svoj hladni beli vrt; - nadam se, promijenit će se vrijeme.

Ali nije bilo proleća, pa ni ljeta. Jesen je urodila u svakom vrtu zlatnim plodom, ali ne i u divovom vrtu. - On je presebičan - govorila je jesen.
Tu je dakle uvek bila zima, pa su vetar severnjak i grad i mraz i sneg obigravali između drveća.
Jednoga je jutra div ležao budan u krevetu pa začuo neku ljupku svirku. Zvučala mu je u ušima tako slatko da je pomislio da prolaze kraljevi glazbenici. A zapravo je samo mala konopljarka pjevala pod prozorom, ali div već odavno nije čuo ptičju pesmu u svojem vrtu i učinilo mu se da je to najkrasnija muzika na svetu. Grad prestade obigravati iznad njegove glave, vetar se severnjak okanio rike, a kroz otvoreni prozor zamirisao divan miris. - Mislim da napokon sviće proleće - reče div te skoči iz kreveta i pogleda kroz prozor.
Što je vidio?
Vidio je najlepši prizor. Kroz malu rupu u zidu ušunjala se deca i sede na granama drveća. Na svakom drvetu vidi malo dijete. A drveće se toliko veseli što su mu se vratila djeca da se osulo cvećem i milo se uzmahalo granama iznad dečjih glava. Ptice lete i cvrkuću blaženo, a cveće izviruje iz zelene trave i smeje se. Bio je dražestan prizor, a samo je u jednom kutu još zimovala zima. Bio je to najudaljeniji kut u vrtu, a tamo je stajao malen dečak. Toliko je malešan bio da se nije mogao popeti na granu, nego je obilazio oko drveta i gorko plakao. Drvo je bilo prekriveno mrazom i snegom, a severnjak je duvao i rikao iznad njega. - Penji se, mališu - reče drvo i sagne svoje grane koliko god je moglo, ali dečak je bio premalen.
A divu se razblažilo srce kad je to vidio. - Što sam bio sebičan! - reče on - sada znam zašto proleće nije htjelo osvanuti. Dići ću ovog nesretnog mališana na vrh drveta, a onda ću srušiti zid i moj će vrt biti dečje igralište zauvek.
Zaista se jako rastužio zbog onog što je uradio.
Polako se prikrao, otvorio tiho vrata i otišao u vrt. Ali kad su ga deca spazila, uplašila se tako da su pobjegla i u vrtu nastala opet zima. Jedino mališan nije utekao jer su mu oči bile pune suza i nije vidio da div dolazi. A div mu se prikrao iza leđa, prihvatio ga nežno na ruku i popeo ga na drvo. A drvo je odmah procvetalo, ptice došle i zapevale na drvetu, a mališan raširio ruke, ogrlio diva i poljubio ga. A druga djeca, kad videše da div nije više opak, dohrlila natrag, a s njima došlo i proleće.
- To je sada vaš vrt, mala dečice - reče div te uze veliku sekiru i sruši zid. A kad je svet u dvanaest sati odlazio na trg, video je diva kako se igra s decom u najkrasnijem vrtu što su ga ikada vidjeli.

Ceo dan su se igrali, a uvečer došli k divu i zaželeli mu laku noć.
- Ali gdje vam je vaš mali drug? - reče on - onaj dječak što sam ga popeo na drvo. Div ga je voleo jer ga je dječak poljubio.
- Ne znamo - odgovoriše djeca - otišao je.
- Morate mu reći neka sutra ponovo dođe - reče div.
Ali deca mu rekoše da ne znaju gdje on stanuje, a nikada ga pre nisu videli; i div se jako ražalosti.
Svako poslije podne, kad završi škola, dolazila su djeca i igrala se s divom. Ali nije se više pojavljivao onaj mališan, kojega je div najvise volio. Bio je jako prijatan prema svoj deci, ali je patio za svojim najboljim malim prijateljem i često je govorio o njemu.
- Što bih ga voleo videti! - znao je govoriti.
Protekoše godine, a div je jako ostario i oslabio. Nije se više mogao igrati s decom, nego je sedeo u velikom naslonjaču, gledao decu kako se igraju i divio se svom vrtu.
- Imam mnogo lepog cveća - govorio je - ali deca su među svim cvećem najkrasnija.
Jednoga zimskoga jutra, kad se oblačio, pogledao na prozor. Nije sada mrzeo zimu jer je znao da to samo proleće sniva, a cveće otpočiva.
Odjednom on u čudu protrlja oči kao da ne veruje. Zaista je bio divan prizor. U najdaljem kutu u vrtu osulo se jedno drvo ljupkim bledim cvetovima. Grane su mu sasvim zlatne, s njih vise srebrni plodovi, a pod drvetom stoji mališan, kojega on voli.
Sav radostan strči div dole u vrt. Pohrli travom i priđe detetu, a kad mu je pristupio, zacrvenelo mu se lice od gneva i on reče: - Ko se usudio raniti te?
Jer na decijim su dlanovima i nožicama bili svezi oziljci.

- Ko se usudio da te povredi? - zaviče div - reci mi da trgnem svoj veliki mač i da ga ubijem.
- Ne! - odgovori dijete - to su rane od ljubavi.
- Tko si ti? - zapita div i silan ga strah zaokupi i on klekne pred dete.
A dete se osmehne divu i reče mu: - Ti si mi dopustio jednom da se igram u tvojem vrtu; danas ćeš ti poci sa mnom u moj vrt.
A kada su posle podne dotrčala deca, nađoše diva gde mrtav leži spokojno pod drvetom, sav pokriven bijelim cvjetovima.