Crče pas!

„То лице што није лице, ти дани што нису дани,
Ти дани рањених лица, та лица као табани;
Трње им не може ништа и ништа - удари...
А свако од туге за дан као век читав остари"

Током оних бурних деведесетих почео сам да одлазим у једно шумадијско село у близини Смедеревске Паланке, на путу ка Тополи. И данас одлазим тамо. На први поглед сам се заљубио у тај крај Србије. Предивни предели, са благо заталасаним брдима на којима су виногради и воћњаци, са њивама у подножју тих брда на којима се на благом ветру таласају жито, кукуруз или сунцокрет. Са две реке, Кубршницом и Јасеницом, богат је лековитим изворима воде.

Кажу да је у доба деспота Стефана Лазаревића ту био смештен лазарет за лечење болесника, а постоје и записи и трагови о некадашој средњовековној тврђави Некудим о чијем постојању и данас имамо један од доказа у називу једног од села у том крају које се зове Придворице.

Захвалан сам неизмерно онима који су ме тамо одвели први пут и баш сам много заволео тај крај и те људе који тамо живе.

У том селу је тада, током деведесетих, живео и Бата Веља, даљи рођак, фамилија моје жене. Сељак, годиште мог ћалета.

Са Бата Вељом сам увек волео да проводим време, да му помажем око скупљања сена, окопавања винограда, терања стоке,...

А волео сам да му помажем јер смо вазда, уз рад, причали много о свему и свачему и од њега сам тада чуо много тога занимљивог, нарочито из тог периода који је Бата Веља захватио својим животом у Србији и Југославији у 20. веку, а што се не може пронаћи у историјским уџбеницима и нечијим објављеним мемоарима.

(Данас у српским школама постоји и изборни предмет који се зове Свакодневни живот у прошлости, а који би по свом програму био некако и најближи ономе што сам тада слушао од Бата Веље.)

Иако са само четири разреда основне школе, Бата Веља је био необично виспрен човек, сасвим добро обавештен ако се то може рећи за било кога од нас у Србији, и умео је да увек врло кратко и сталожено, у једноставним реченицама, извуче закључак из информација (неки кажу да је та моћ синтезе после анализе добијених подататка уједно и највиши ступањ интелигенције), кратак и јасан, али зато прецизан и тачан толико да уме понекад да заболи оног на кога се односи. Ја и дан-данас Бата Вељу сматрам једним од три најинтелигентнија човека које сам икада упознао у свом животу. (Остала двојица су били професори универзитета.)

Рецимо, сећам се како је Велимир, Веља, свог сина, галамџију, пред једне изборе током тих деведесетих ућуткао речима:"Куј, бре? Радикали да дођу на влас'? Па сви да идемо без гаћа! Ћут', бре, будало!"

Ја бољу анализу тадашње политичке ситуације нисам чуо ни од оних силних београдских школованих политичких аналитичара тог доба који нису излазили из студија разних телевизија говорећи нам важно о демократији и Србији и светској ситуацији док једним оком меркају себе у монитору питајући се да ли добро изгледају док просипају своје мудрости широкој популацији.

И, не само то, него, као што рекох, свакојаке приче из прошлости, свашта сам тада чуо занимљивог од Бата Веље. Занимљивог барем мени, Титовом пиониру рођеном у Београду и одраслом на Отписанима, Бици на Неретви и Сутјесци и некоме ко је све до свога одласка у ЈНА после завршене гимназије дубоко веровао да је читава СФРЈ као и Кнез Михајлова, углађена, фина, цивилизована, са неонским рекламама, иностраним гостима на ФЕСТ-у и неким насмејаним људима који уживају у животу.

Рецимо, од Бата Веље сам слушао како су изгледале те мобилизације у грађанском рату који је текао у Србији и међу Србима и осталим Југословенима, а који је био подвучен под тепих Другог светског рата и борбе за ослобођење од окупације. Он ми је причао како су њега сваке године мобилисали мало партизани, па би он побегао, па мало четници, па би он опет побегао, па онда опет партизани итд. Рат је, срећом, завршио на победничкој страни ослобађајући будућу Титославију све до Изоле.

Он ми је причао како су после рата замењивали оне старе паре за нове Титове динаре, па сам од њега, рецимо, чуо како се један нови динар добијао за три Недићева динара и за две усташке куне.

Од њега сам чуо и како је Србија изашла из тог Другог светског рата, у каквом стању, колико су на селу били сиромашни, и пре и после рата.

И није Бата Веља ништа прећуткивао нити искривљавао истину причајући о том добу у Србији у жељи да истину прилагоди својим ставовима, уверењима, размишљањима. Није спиновао, како би то данас рекли, иако му нико није плаћао да говори то што говори.

Понављао је често да се квалитет живота у српском селу заиста подигао почев од краја шездесетих година прошлога века и да се могло од тада па до распада СФРЈ сасвим лепо живети од земље и на земљи причајући ми о колонама камиона из Словеније, Хрватске, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине који чекају на утовар испред локалног силоса са житом покупљеним на тим њивама око нас у које гледамо док причамо.

(Данас су ти силоси у том крају углавном полупразни.)

Једном приликом затекао сам се са Бата Вељом на локалном сеоском извору киселе воде где смо дошли да захватимо мало и да однесемо у виноград који треба окопавати тог дана на падини брда изнад извора.

Виноград удаљен од куће неких 4-5 километара, па се често ноћу спавало у склепаној колибици у винограду да се не би губило време у путу до куће и да би се сутрадан изјутра рано наставило с послом. Изнад брда на чијој је падини виноград, ноћу још само широко небо препуно звезда и ништа више. Чак ни авиони нису тада летели тако често као данас, време санкција је то било, па је човек могао ноћу, кад се пружи на земљу испред колибе баш да буде сам са собом.

Елем, сиђосмо нас двојица из винограда до извора да захватимо мало воде. Појавио се баш тада на том извору и неки Бата Вељин исписник из села који је такође дошао да захвати воду да има док ради на својој њиви у подножју брда.

И док сам ја као најмлађи чучао поред извора и обојици пунио водом чутурице (војничке, изгребане, мало зарђале споља, са траговима СМБ боје на њима), двојица стараца су села на камен поред извора, ослонили браде на штапове (већ су се обојица тешко кретала, али их то није спречавало да раде у винограду, на њиви), чекајући да им ја наточим чутурице. Лица им изборана, испрале их кише, ишибали ветрови, испекло сунце. Седа коса, седи бркови, шајкаче на главама, опанци на ногама.

И распричали се њих двојица. О свему и свачему, о летини, ценама ђубрива, деловима за трактор,...

У једном моменту заћуташе обојица. После краће паузе сетише се и неког Милорада, такође њиховог исписника из њиховог села, са којим су заједно и ишли у та прва четири разреда основне школе јер се даље нико од њих и није школовао.

Милорад је иначе био комуниста, комесар сеоски који је после 1945. све у њиховом селу држао под будним оком, пријављивао их „тамо где треба", утеривао их у задруге, отимао им жито, тукао их воловском жилом, држао им деценијама испред задруге запаљиве говоре пуне меда и млека што се и није баш слагало са сликом стварности око њих...

Касније, почетком деведесетих, Милорад је постао по аутоматизму члан Социјалистичке партије Србије и опет је држао запаљиве говоре, овај пут у месној заједници и овај пут о решавању српског националног питања на просторима СФРЈ која се распала пар година раније и у којој је грађански рат још увек трајао.

Причао је мени Бата Веља, присећајући се разних доба кроз која је прошла Србија и његов живот у тој и таквој Србији, понеки пут и о том Милораду, па сам зато одмах знао о коме то два старца причају.

Углавном, да се вратим из ретроспективе у тренутак о којем причам.

Седе часне старине на камену, браде ослонили на дршке штапова, ниједан мишић на лицу им се не мрда да би наговестио шта мисле у том тренутку, кад Бата Вељин исписник проговори после те краће паузе и тишине:

- Је л', богати, јеси чуо да је умро Милорад?

- Црче пас?

- Црче.

И толико...

Црче пас.

Ни мишић на лицу та два старца да се помери без обзира на све успомене које у њима буди и сам помен Милорада, ни брк да им се подигне или спусти, ни тон гласа да се промени, ни око да трепне.

Само кратко и јасно:

Црче пас.

И ништа више. И ништа мање.

Само црче пас.

Данас, када се полако и сам приближавам тим годинама у којима су били Бата Веља и његов исписник када су водили овај разговор, често се присетим те сцене.

И промрмљам тихо да само ја то чујем:

Црче пас.