"Pozadinska kakofonija zla"

Smatrao sam interesantnim i korisnim da u seriji tekstova sa čitateljima našeg bloga podelim nekoliko delova iz knjige dr Miroslava Volfa, „Isključenje i zagrljaj“ koja predstavlja teološko promišljanje identiteta, drugosti i pomirenja. Odlomak kojeg ovde prenosim na slikovit način opisuje način na koji se sistematski pripremaju uslovi za kreiranje etničkog konflikta i sukoba. Paralelizam sa situacijom koja je prethodila sukobu u bivšoj Jugoslaviji je očit, pa je samim tim značaj ovog odlomka i veći za sve naše čitatelje.

Miroslav Volf je profesor je teologije na univerzitetu Jejl i direktor je Jejl centra za veru i kulturu (Yale Center for Faith and Culture). Poznat je po radu na poljima sistematske teologije, etike, rešavanja konflikata i pomirenja. Studirao je na Evanđeoskom teološkom fakultetu u Osijeku, Fulerovom teološkom fakultetu (Fuller Theological Seminary) u Pasadeni, Kalifornija i doktorirao je na Univerzitetu u Tibingenu, Nemačka. Danas jedan od najpoznatijih teologa u svetu. Njegovu knjigu Exclusion and Embrace koja je prevedena na hrvatski jezik pod nazivom „Isključenje i zagrljaj“ američki časopis Christianity Today uvrstio je među 100. najboljih verskih knjiga 20. veka. Pre nekoliko godina održao je predavanje na Protestanskom teološkom fakultetu u Novom Sadu.

Snaga zla nameće se toliko neodoljivo kroz delovanje troličnoga sistema koji je ujedno i institucijski i duhovan. Uhvaćeni u sistem isključenja kao u neku nevidljivu zamku, ljudi se ponašaju u skladu s njegovom izopačenim logikom.

Kako sistem deluje? Razmotrimo najpre nešto što bi se moglo nazvati „pozadinskom kakofonijom zla“. Ona prožima institucije, zajednice, narode, cele epohe, a podupire je, prema rečima Majrori Sukocki „višestruko nijansirana, i ogledalom odražena i opetovana intencionalnost svrhe koja provodi svoj kolektivni uticaj“. To je zlo slabe jačine, način na koji se „stvari zbivaju“, ili kako „stvari jednostavno stoje“, isključivačka atmosfera institucijskih ili kolektivnih kultura u kojima mnogi pate, ali za koje niko nije odgovoran; na koje se svi žale, ali ih niko ne uzima na metu. To posuda prisutno zlo slabe jačine obnavlja se potičući verovanje u vlastitu besmrtnost i nameće se stvarajući osećaj da je neizbežno.

U neobičnim situacijama i uz ravnanje neobičnih dirigenata, neke se teme odabiraju, inkorporiraju u ratoborni mjuzikl i pojačavaju. Istoričari – nacionalni, kolektivni ili osobni tumači prošlosti – trube dvostruku temu bivše slave i prošle viktimizacije; privrednici se pridružuju s izveštajima o sadašnjem iskorištavanju i o velikim ekonomskim mogućnostima; politički naučnici dodaju temu rastuće neravnoteže moći, o sve većem popuštanju, o gubljenju nadzora onoga što je po pravil naše; kulturni antropolozi uvode i temu opasnosti od gubitka identiteta i veličaju jedinstvenu vrednost naših osobnih ili kulturnih darovitosti koje bi istinski mogle obogatiti i spoljašnji svet; političari uzmu sve te četiri teme i isprepletu ih u glasnu ariju o pretnjama vitalnim interesima kojima prete drugi – koji su, prema tome, samo utelovljenje zla; i napokon sveštenici ulaze u svečanoj povorci prateći je u pozadini umirujućim napevom, koji svakoj savesti koja je možda bila uznemirena nudi sigurnost da je Bog na našoj strani i da je naš neprijatelj Božji neprijatelj, pa je prema tome i protivnik svega što je istinito, dobro i lepo.

Kad se taj ratni mjuzikl s pratećim temama počne emitovati putem medija, dolazi do rezonancije s pozadinskom kakofonijom zla koja prožima kulturu zajednice, pa i sama zajednica počinje marširati u ritmu ove muzike. Odbiti pevati i marširati, pobuniti se protiv ludila te predstave, čini se nerazumnim i neodgovornim, naivnim i kukavičkim, izdajničkim prema svojima i opasno sentimentalnim prema zlome neprijatelju. Pripremljena je pozornica za etničko čišćenje i za slične erupcije zla – ličnoga, kao i kolektivnoga. Treba samo ispaliti prvi metak i lančana reakcija će započeti.

Premotajmo sada film događaja koji su uzrokovali postavljanje pozornice i prekinimo ga rano, mnogo pre erupcije. Zaboravite da znate kraj, napustite gledište s kojega možete posmatrati zlokobne dirigente na delu i – uđite u segment na njegovom početku. Šta vidite? Vera u sebe se iz priča o istorijskoj slavi i iz uverljivih objašnjenja prošlih grešaka. Rađa se nada u budućnost u kojoj više nećemo trpeti nepravdu i diskriminaciju, budućnost zajamčenu nepogrešivim Božjim obećanjima. Vera i nada mobilišu energiju i počinjemo ostvarivati privredna i velika kulturna dostignuća. Osećaj pripadnosti i verovanje da nešto značimo u svetu zamenjuje lutanje i besciljno ocrnjivanje sebe. Nesumnjivo dolazi do pravog preporoda – nacionalnog, kolektivnog ili ličnog! Pa ipak, sve to dobro stvoreno je i usmereno prema nehumanome i bezbožnom planu! U nedrima te nesumnjive dobrobiti skrivena je neprepoznata pokvarenost!

Razmotrimo, doduše ekstreman primer - rat u bivšoj Jugoslaviji. (Masakri u Ruandi 1994., pa čak i nemiri u Los Anđelesu 1992., također bi mogli ilustrovati ono što želim reći.) „Erupcija“ mi se čini pravnim izrazom da se on opiše. Pri tome manje mislim na iznenadnost kojom je izbio, a više na njegovu nezaustavljivu silinu. Činilo se da su svi izgubili nadzor. Veliki su strateški potezi što su započeli rat, razume se, bili pomnjivo proračunani i smišljeni u krugovima intelektualne, političke i vojne moći. Ali, osim svega toga, kao da je postojao i nezasitan apetit za surovošću među ljudima. Kad je jednom započeo rat i kada su se stvorili uslovi, pokrenula se lančana reakcija koja se nije mogla nadzirati.[1] To su uglavnom bili pristojni ljudi, pristojni kao što većina nas nastoji biti. Mnogi od njih nisu, strogo rečeno, odabrali pljačkati i paliti, silovati i mučiti, ili potajno u tome uživati. Uspavana zver u njima se probudila iz nemirna sna. I ne samo u njima. Motivi onih koji su se krenuli boriti protiv okrutnih napadača bili su samoodbrana i pravda. Zver u drugima, međutim, razjarila je zver u njima. Moralne prepreke koje su je držale pod kontrolom slomile su se i ona je krenula u osvetu. Opirući se zlu, pali su u njegovu zamku. U delu „Posle katastrofe“ (After the Catastrophe), nastalome odmah nakon završetka Drugoga svetskog rata, Karl Gustav Jung je napisao: “To je činjenica koja se ne može poreći: zloća u drugima postaje našom vlastitom zloćom jer zapali nešto u našim vlastitim srcima“ Zlo rađa zlo i poput piroklastičnog otpada iz grotla vulkana eruptira jednako iz agresora i žrtve...