Читаве послератне генерације комунистичке Југославијe политичарa Косту Куманудија знају по типској белешци: Кумануди Коста, министар у владама Краљевине Југославије. Функционер Југословенске националне странке (ЈНС). Као сарадник окупатора и четничког покрета осуђен на временску казну.*1 Будући потврђена са званичног места, ова кратка биографија није пружала места сумњи. У њу се по дужности веровало, па чак и десет, двадесет или четрдесет година након пресуде којом је Кумануди осуђен на губитак грађанске части и 18 месеци затвора. Било је то 1946, на заједничком суђењу Дражи Михаиловићу и другим некомунистима, на такозваном Београдском процесу. Ипак, ово је била блага казна за неког ко је издајник? Подозрење буди и то да доступне биографије махом не спомињу каснију пресуду, којом је Коста, у својој 77. години, био осуђен као вођа завереничке групе за свргавање државног поретка. Тај процес групи Косте Куманудија из 1950. последњи је у низу масовних суђења опозицији нове државе. У њему је, налик на руске инсцениране судске процесе, обједињено 17 оптужених из разноликих предратних политичких групација. Славске и кафанске приче, дописи и сепарати страним амбасадама проглашени су за вероломну заверу. Како каже један историчар, она је била реална колико и ове по данашњим таблоидима.*2 Како год било, Коста је осуђен на десет година затвора, од којих је одлежао шест. Пуштен је због доброг владања и старости, и неколико година касније је умро. Углавном, у новој Југославији и Србији Коста Кумануди постао је прокажена и скрајнута историјска личност. За њега би знало још мање људи да га један недавни текст, трапавих историјских асоцијација и паралела, не спомиње као екстремног фашисту и издајника, уз злослутну претњу да се у Србији, таквом каква је данас, може десити да Коста Кумануди буде рехабилитован. А шта ако би га заиста требало рехабилитовати, шта ако Коста није историјска гоља и бесправник? И која је, уосталом, била његова стварна кривица и грех?
У предратној славној Станојевићевој Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој*3 његова биографија изгледа узорно. Рођен је 1874, докторирао је права у Паризу, постао професор на Правном факултету, а касније ушао у политику. На листи Демократске странке изабран је у скупштину, и белешка из енциклопедије - писана за његова живота и утицаја - нарочито истиче како је као министар финансија донео први буџет Краљевине СХС. Енциклопедија, ипак, не бележи да је важио за патриоту, био српски добровољац у ратовима, изасланик владе у ратним и поратним преговорима, нити бележи његову каснију каријеру као председника народне скупштине, заменика министра иностраних послова и београдског градоначелника од 1926. до 1929. године. Остарео, Коста се пред Други светски рат уистину био склонио из политике, и то што су га партизани при ослобођењу Београда случајно ухапсили па пустили, а потом 1946. ипак коначно судили, није имало много основа. Танка оптужница имала је за једини правно утржив грех његов потпис на Апелу српском народу, прокламацији Недићеве Србије о правом српском непријатељу (комунистима) и непружању отпора зарад обуставе немачког терора. Остало? Остало су била набеђивања тужилаштва и идеолошке проповеди.
У записницима са Београдског процеса, на основу Костиних сведочења, забележено је да га је исте године по уласку у Београд немачка власт ухапсила, сумњајући због презимена да је Јеврејин. (Куманудијеви су пореклом Цинцари, досељени у Београд из Једрена почетком 19. века.) Коста се том приликом спасао погибељи прибавивши своју крштеницу из Саборне цркве. Други пут хапшен је годину дана касније када је пронађено да је англо-американском одбору 1940. дао помоћ, што је у истрази пред немачким властима правдао као прилог Црвеном крсту. Напокон, и 1944. Коста је био приведен у затвор на Бањици, због својих веза и контаката са Едвардом Бенешом*4 и тада већ покојним Титулескуом*5. Из затвора су га, ипак, пустили због старости.
За време квислиншке владе Милана Недића Коста Кумануди није имао никаква задужења нити јавне функције. На суђењу из 1946. он чак прикривено оптужује Недића како је уредио да му једно време током рата не исплаћују пензију. Однос између њих двојице, иако су се као предратни политичари знали, очигледно није био добар, за шта је лако наћи разлоге. Кумануди је, поврх свега, био англофил, масон и германофоб, како сведоче његови наступи у предратном парламенту и говори против Хитлера. Недић је, опет, у складу се нацистичком доктрином, Јевреје и масоне сматрао штеточинама а Хитлера својим узором. И како би Кости и лично напакостио, наложио је да се промени назив Куманудијеве улице на Бановом брду*6, док је у исто време у владином дневнику Обнова изашао чланак с тезом да све масоне треба стрељати.
Свакако да Куманудијево име улице не би преживело ни долазећу победу комуниста, као што није Недићеву управу. У оквиру те партизанске победе надобудни тужилац на процесу настојао је да Косту утемељено терети, али једини видљиви грех бившег министра био је потпис на Апелу српском народу. Потпис је јавно ставило преко пет стотина виђених Срба, и он је после рата мало коме, и то сасвим произвољно, узиман као основ за правну кривицу. "Од стотине потписника одговарамо (само - П.Б.) нас двојица", указује на апсурд Кумануди, не изговарајући свој потпис, као други, страхом пред Немцима. "Апел сам потписао што сам сматрао да ће се на тај начин спречити одмазде и стрељања и све друге репресалије које су тада вршене. <...> Ја сам за време рата радио само оно што је користило моме народу а штетило непријатељу, и могу да кажем да сам непријатељу био непријатељ." И то јесте тачна оцена његовог политичког деловања за време немачке окупације града. Политичке пресуде и папагајски идеолошки ехо затрпале су истину: Коста Кумануди био је далеко од сваког фашизма, Немаца, Недића и издаје.
Каснијe суђење Куманудију, оно из 1950, опонаша грозничавост Стаљинових масовних судских процеса. Изрежирани, намештени, ти масовни судски процеси, у годинама када је земља политички стешњена и затетурана, напунили су југословенске и српске затворе. У њима је политичких осуђеника било далеко више него криминалаца, преко 200.000. У Сремској Митровици, где је по други пут служио казну, Коста је допао у групу од преко три стотине високо образованих затвореника, који су за новостворену државу радили као преводиоци и пратили страну штампу, књиге и радио. Ова група, штавише, спремала је материјал за наступ Југославије на заседању УН у Паризу 1952*7. У затворском досијеу, неки од полицијских просудитеља личности, дали су му следећу карактеристику: "Строго резервисан, сувише стар за ма какве политичке дискусије, жилавог карактера... <...> Запослен је у групи преводилаца и на свом послу и поред своје дубоке старости спада у ред бољих преводиоца. На послу је веома педантан, и преводи су му доброг квалитета.*8<..> У политичком погледу држи се пасивно, али је уствари остао непријатељ нашег социјалистичког уређења. Кумануди може доћи у обзир за условни отпуст због тога што је већ престар и услед старости исцрпљен. Међутим о његовом политичком преваспитању не може бити ни говора, те се стога не може ни рећи да заслужује условни отпуст."*9
Коста је затворским властима, по одлежаној половини казне, неколико пута тражио да буде условно пуштен. Нека инстанца изнад ове затворске проценила је у једном трену да је терет његових година већи од терета његове кривице, па се Кумануди, у 82. години, опет нашао на слободи. У тадашњем југословенском друштву ових послератних, индустријски фабрикованих кривица, било је толико да су губиле на убедљивости. Ипак, оне су имале своје реалне последице, и наравно да је већ првом пресудом Кости била конфискована имовина. Поред имовине, још важније, настојали су да му одузму и углед: идеолошки принчеви хтели су га само за себе. И Кости је требало да буду избрисани његови радови, докторат, професуре, патриотизам, државне функције, први југословенски буџет и зајмови које је уредио, градоначелниковање, заслуге за стварање и трајање једне државе, а најпосле и част коју је својим држањем за време Недића и Немаца потврдио. Изгледа да су успели.
Мада... ко зна како ће све ово на крају да се заврши? Јер како је написао један од милиционера који су га чували - а полицији треба веровати - Коста Кумануди је био "жилав карактер".
*1 Nikola Milovanović, Izdaja, Slovo ljubve, Beograd, 1983, стр. 352
*2 Речи Срђана Цветковића, чија књига Између српа и чекића, Службени гласник, Београд, 2015, подробније описује политичке прогоне и репресију у тадашњој Србији.
*3 Проф. Ст. Станојевић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, II књига, Београд, 1928, стр. 498
*4 Политичар, председник предратне, избегличке и поратне Чехословачке, с којим је Кумануди од пре имао и одржавао контакте, нарочито као чланом Мале антанте. Мала антанта је била одбрамбени војни савез Румуније, Чехословачке и Југославије.
*5 Румунски политичар, једно време и министар иностраних послова, активан у Малој антанти, преминуо у марту 1941.
*6 Идентификацију улице и њену тачну позицију дао нам је истраживач и историчар Борис Белингар. Чини се да је то данашња улица партизанског генерала Петра Драпшина.
*7 Миљан Гарчевић, Политичари грађанске оријентације у Казнено-поправном дому Сремска Митровица (1944-1955), Споменица историјског архива "Срем", Сремска Митровица, 2012, стр. 52
*8 Исто, стр. 52
*9 Исто, стр. 44