ХВАТАЧИ СНОВА
Постоји старо учење о интерпретацији информација исписано на неколико страница пиринчане хартије, неразумљиво без познавања традиције из које је проистекло. Међутим, негде у средини дат је пример који је „интернационално транспарентан“ и применљив у свим културама и на свим језицима.
Када неко баци штап – наводи тај пример – пас ће гледати штап, а лав ће тражити ко га је бацио.
То је свеопшти принцип:
- да ли вас интересује спољашња форма догађања или његова суштина?
- хоћете ли процењивати шаре и чворове на штапу или тражити правац и руку која га је бацила?
У Кјоту, старој престоници Јапана постоји споља неугледан храм Санђусангендо чије има значи „Тридесет три празнине између стубова“.
Унутра, у храму, налази се невероватна колекција од 1001 златног Буде.
У пригушеном сјају и бљеску злата чује се само тихо звецкање молитвених млинова у миленијумској тишини.
Назив храма, „Тридесет три празнине између стубова“ су штап који видимо, а када погледамо лављим очима угледаћемо скромног монаха који брине да ли ће његово знање о унутрашњости храма бити откривено од непожељних и непросвећених. Они дођу у храм да очисте душу, рећи ће, да би у њу могли да сместе нову количину зла.
Тај поглед на штап који одвлачи пажњу или на саму руку исказује суштину која се може применити на све: на вести, штампу, текстове, рекламе...
Постоји и загонетка о срећи која ће вас задесити ако успете да уђете у „дугин сноп“. После грдних тражења, тумачења и лутања стиже се до одгонетке: око вас је зелено, плаво, црвено , жуто – ви сте управо у дугином снопу живота, а нисте тога свесни.
Е, сад – неко види само празнине између стубова, други само штап, трећи руку, четврти дугин сноп. А живот је, чини се, бивствовање у дугином снопу избегавајући штапове, шапе и туђе руке, тежећи да се дође до празнине између стубова иза којих се налазе златне Буде или само ситно звецкање наших неостварених жеља у миленијумској тишини.
Неостварене жеље? То више неће постојати. За њих је задужена „индустрија среће“. Велике коорперације сада имају „секторе за задовољство потрошача“ и „директоре среће“. Они буде нашу посусталу пажњу, подижу наш радни елан, мењају наше животне ставове и расположење; нема више депресије, све окрећемо будућности...
Бити срећан одмах и сада, то је нова религија у успону. Тако мање коштамо као радна снага, ми морамо бити срећни да не би опала светска продуктивност. Несрећност радника доводи до губитака, а то кошта – само америчку привреду, на пример, 500 милијарди долара годишње...
А шта је са нашим ситним и животним жељама? Оне ће бити сазнате и ухваћене, па загушене куповином новог, модерног, неопходног... шопинг моловима рекламама, ТВ програмима, акцијама „директора среће“... Биће замењене оним што је оствариво одмах и сада, јединственим понудама које се морају данас искористити...
Те „хватаче снова“ још пре 30 година је описао Милорад Павић у „Хазарском речнику“. То је тајна секта принцезе Атех која је хазарском народу откривала тајне животних судбина.
Шта откривају/скривају данашњи „хватачи снова“? Они ће кроз „индустрију среће“ променити наше ситне, себичне, мануфактурне жеље и наше индивидуалне слободе избора улити у свеопшту, светску срећу свих нас. А то вам је познато из претходних времена, од других усрећитеља, само са другачијим називима и етикетама. Идеологије система замењене су идеологијама потрошње, идеје су замењене ситним даровима као уздарјима за наше жеље, прихватљивим заменама и опипљивим предметима среће.
Од безброј бљештавих штапова нећемо видети руке које их бацају. Уронићемо у празнине између стубова, док ће се 1001 златних и недодирљивих уздржано и са разумевањем смешкати.
Па срећна вам Нова Срећна Година!