Društvo| Moj grad| Politika

Public participation u urbanizmu ... a šta to beše ?

Đorđe Bobić RSS / 23.01.2018. u 21:15

Sledeći po svaku cenu principe nazovi demokratskog preživljavanja, u očaju da ne izgube korak sa „svetom“, ovdašnji političari i drugi dužnosnici, posebnbo oni gradski, su uočili Učešće javnosti iliti Public participation, kako to zovu oni sa zapadne strane uigrani u toj veštini, u planiranju gradskog prostora kao jedan od važnijih temeljnih kamenčića savremene urbane zajednice zatečene u koračanju ka novom dobu. Ali pre svega kao veoma probitačno pomagalo u ostvarivanju interesa svoje politike i  ciljeva koje su zactali i onomad naobećavali rezultate naokolo. U ranije otelotvorenim demokratijama koje su već stale na sopstvene noge pa ruke ne koriste za ispomoć nogama pri hodanju, smisao bavljenja narečenim kamenčićem je da obeleži ili čak da učini dostupnom i razumljivom političku nameru a potom i utvrdi obavezu neposrednog učešća građana u donošenju odluka o pravljenju ili popravljanju grada. Zatim, da naglasi neohodnost njihove, građanske obaveštenosti, mogućnost iskazivanja potreba i problema u svakodnevnom bavljenju urbanom rutinom, iskazivanju vizija i najzad, da građani imaju mandat kontrole urbanističara i gradskih dužnosnika zatečenim u planiranju. Na kraju učestvovanja građani bi trebalo da budu saglasni, ili bar tako da misle, sa nacrtanim urbanističkim planom.

Gradskim urbanističarima upisano je u radne, svakodnevne, zadatke da stvaraju viziju o gradu, naravno fantastičnu i optimističku, da unapred sagledaju kako će grad biti i izgledati, da nacrtaju i opišu rast i promene urbane matrice, stremeći ka nekom vremenu koje pristiže a naziva se budućnost. Treba da uzimaju u obzir i ljude, njihove težnje i potrebe ali to čine kroz svoju prizmu, služeći se pre svega statističkim merama, uopštavanjem, traženjem najmanjeg zajedničkog sadržaoca ili već nekom takvom matematikom što u polazu isključuje građanina kao subjekta građenja grada. Sve je to naizgled tako ali ipak iza njihovog napora stoji potreba da se zadovolje nalozi nadređenih im političara i dužnosnika čiji su službenici i od kojih im zavisi opstanak.

Ušešće javnosti u planiranju grada je ovde nametnuta, iznuđena obaveza, cilj je manipulacija u demokratskom maniru kako bi se građani osećali delom urbane sredine u pravom smislu kao kreatori dok u stvarnosti ta priča nema efekta niti je za njih u praksi dostupna. Nekada se o tome nije mislilo niti je bilo tema, vladaoci kroz epohe su gradili sledeći svoje svetonazore, stremili su zadovoljenju svojih potreba i uspostavljali su kulturni model koji su narodne mase morale da slede i pozdravljaju, da se dive nametnutoj lepoti zdanja ili da se plaše arte fakata prezentovanim u gradovima. Izbora nije bilo, feudalizam ili posle kad su pristigle neke renesanse, baroci i nastajali različiti derivati i kopije tokom kojih je oblikovano okruženje, urbani milje je nastajao kao kavez u kome su ljudi obitavali jer drugih mesta za život nije bilo. Posle, kada je ekonomija sazrela do pojave kapitala a onda i grupa ili pojedinaca koji su suvreno tim sredstvima raspolagali sve je bilo isto, praktično sve do sada ali sa dodatkom lažnog demokratskog narativa kako bi se na jednostavniji način imaoci kapitala oslobodili pritiska koji se povremeno pojavljivao od strane građana koji su se u međuvremenu profilisali kao entitet koji bi mogao da utiče, narvno kroz proceduru glasanja na izborima za vladajuće pozicije.

Onda su osmišljeni i stvoreni značajni mehanizmi, mediji, propaganda, pritisci, laganje i obećavanja bez obaveze, kupovina mišljenja onih koji su u javnosti po raznim pitanjima istaknuti i viđeni ali i onih koji su gradove planirali po stručnoj obavezi i tako je vršen pritisak na okruženje a posledica je bila nastajanje urbaniteta po unapred stvorenom modelu a koji je kreirao kapital ili neka vlast potrebita za podrškom tog kapitala.           

U lokalnoj varijanti, kao što biva sa jakim rečima, vremenom se temeljni kamenčić napredne, urbane demokratije izlizao i postao stereotipni iskaz koji se drži u vitrini političkog arsenala i vadi se napolje za upotrebljavanje kad političarima zatreba ili im je to iznuđeno, naime, kada bi statistika kazala da im rejting opada obraćali su se javnosti, tražili njihovu podršku i vraćali je podržavaocima lukrativnim sredstvima stvarajući sliku u kojoj su podržani, gde su njihove akcije osvedočeno prihvaćene sa neophodnim naznakama da je to sasvim u interesu narodnih masa pa čak i građana.

Učešće javnosti je lebdenje i hod po, do sada, nezatvorenom krugu na čijim ivicama plešu i građani i vlast, saplićući jedni druge svojim različitim interesima, neusaglašenim poimanjem urbaniteta o kome odlučuju a ometeni i omeđeni svako svojim razumevanjem svrhe zajedničkog učestvovanja u tom urbanom pregnuću. Onda, u tom nesaglasiju, procedura traje beskrajno, svi iskazuju nezadovoljstvo i olakšavanje nalaze u optuživanju druge strane za naklonost lukrativnim interesima a oni drugi one prve da ne poštuju zakon ili da ne razumeju opšti interes. Dužnosnici tada, koristeći dugme vlasti koje im je pri ruci preuzmu odgovornost i urbanizuju po svome.

Primer takove situacije su posečeni stogodišnji platani pre neku godinu u jednom gradu na Balkanu, desio se i buran prateći protest građana oko toga, a vlast je koristeći ono dugme uključila medije tokom leta, narod je ubeđivan i najzad i ubeđen da su posađene stabljičice na mestu posekotina primereno rešenje i da, posle svega, građani nisu bili u pravu kad su onomad protestvovali jer sada sve izgleda kao da je iz bajke istrčalo, starije i lepše. Moglo bi se reći da je ovog puta manipulacija iz raja izašla i uspešno modelovala javno mišljenje, disciplinovala učesnike participacije i obezbedila sprovođenje zamisli gradskih dužnosnika i ovaplotila u praksi interes njih, nadmoćnih.

Naravno, nisu tvorci takvog ambijenta samo dužnosnici uzneseni svojim pohodom na novi gradski lik kojom prilikom često previde građane. Čak i kada dužnosnici proklamuju promenu u skladu sa opštim interesom, Public participanti, to jest narod iliti građani, daju svoj doprinos neskladu. Kod njih preovlađuju pojedinačni interesi, dominira zainteresovanost za neposredno okruženje, potreba da se zaštiti svoja imovina i po cenu da se umanji opšti interes i time je, pre svega, uslovljeno njihovo postupanje tokom javne rasprave. Zatim, njihovo učešće je iznuđeno kulturnim modelima donetim sa raznih strana a nisu zaboravljeni jer integracioni proces nije daleko odmakao. Sve se posle svede na priču o svojoj parceli koja se brani dok je javni interes potisnut u drugi plan i nije u fokusu pojedinca. Posebno je to očitovano u vreme kada građanin opet postaje vlasnik svoje parcele, bilo da se radi o pojedincu ili predzeću isto je, lični interes nadilazi javni i grad postaje megdan polje pojedinaca, opšte stvari nisu u igri a to vlast i nadređeni koriste da grad formulišu i grade u svom interesu koji nije uvek, tako na kraju ispadne, i interes građana što se vidi tek po izvršenoj gradnji.

Zatečeni urbanim promenama domorodci se brane na isti način držeći na oku samo svoj komšiluk kao neko utvrđenje koje ih brani od promena bilo kakvih, od pridošlica, od modernizacija, od zvukova koji dolaze iz belog sveta koji se neprekidno menja i mrda, iznuđujući tako i neko novo poimanje urbaniteta i ponašanje u gradskoj matrici. Pojedinci ili grupe zastupajući svoj interes lobiraju, plasiraju njima odgovarajuću priču a građani koji nisu u tom sižeu podržavaju, jer je naglašeno oponiranje vlasti, samo po sebi, uvek privlačno, o posledicama će se potom misliti, posebno kad se dogode.

Logično je i neophodno da bavljenje vizijom grada podrazumeva i učešće građana, reče neko jednom – korisnika urbanizma, a čija obaveza oko vizije grada nije ništa manja, iako im nije radni zadatak ali ih se veoma tiče. Postojale su oduvek različite forme druženja urbanističara i građana, u evropskim demokratijama dostiglo je do kooperacije na zavidnom nivou i ne samo što je regulisano zakonima već je stasalo kao autentična i sasvim normalna diskusija, od svih prihvaćena, tehnologija osmišljavanja vizije budućnosti gradskog miljea u kojoj zastupnici bilo kog interesa imaju jednaka prava, glas nikoga od njih ne preteže kad dođe do odluke. Dok se ne slože oko toga da vizija može obezbediti interese svih do prihvatljive mere ona će čekati saglasnost oko svoje sudbine.

Ipak, i tamo model ekonomije preovladava pa se Pablic participation očitava samo na mestima koja bitno ne ugrožavaju interes kapitala. To se zapatilo i ovde kao ono  sa malim boginjama i vidljivo je na BGDNV i sličnim delima gde su građani isključeni, sve je odlučeno u institucijama pod šifrpm demokratije i sličnih uopštenih fraza a realno to je odluka kapitala i politike umreženih oko zajedničkohg interesa a građani tu nisu viđeni kao dobodošli sagovornice jer mogu ugroziti njihov napredak i predhodno načinjenu računicu.          

Međutim i istini za volju, učinilo se to i građanima na jugoistoku Evrope, na brdovitom Balkanu, veoma zgodno kao način da, pre svega, očuvaju i zaštite svoju imovinu, o drugim aspektima urbanog okruženja još nisu počeli da se staraju osim odgovornih pojedinaca ili interesnih građanskih grupa koji su pre ostalih saznali za loše posledice nebrige, na primer, o ekologiji ili zaštiti kulturnoh nasleđa, te ih je uznapredovala građanska svest i griža savesti ako budu pasivni potakla na angažman u diskusiji o planiranju okruženja. Političari nisu zaostajali u opažanju prednosti tog modela, sa svoje strane barikade, tokom uvođenja demokratije, razumeli su da je to još jedna mogućnost (u odnosu na druge ponude nije bila preterano obavezujuća) da promovišu svoju otvorenost za komunikaciju sa građanima i ubede ih da se pridruže glasajući za njih. Urbanističare, izvođače radova na građenju vizije ni jedni ni drugi nisu pitali, dobili su uputstva i pravila te su prilježno sledili događaje i jedno vreme sve je funkcionisalo na prihvatljiv način donoseći mir i iznuđeno zadovoljstvo svim učesnicima u poslovima oko vizije buduće urbane slike.

Sa promenama, onim nazvanim demokratskim, došla je tržišna ekonomija i obećanje o vraćanju zemljišta po gradovima starim vlasnicima od pre drugog rata i onda su se preko tih novina u idilu zajedničkog stvaranja vizije umešali probuđeni interesi građana, političara, investitora, kapitala koji nisu uvek bili u saglasiju. Nije na vreme izgrađen model koji bi učesnike u diskusiji naučio kako da interese usklađuju, svi su ustvari bili nedovoljno pripremljeni za pridošle nove teme i drugačiji oblik komuniciranja i usaglašavanja, malo ko od učesnika je pomišljao na kompromis bez koga se grad ne može održati a planirati baš nikako. Od kompromisa su svi zazirali ne verujući u dobre posledice ali i namere ako ga prihvate jer još nisu zaboravljeni mnogi događaji iz predhodnih decenija kada su građani bili samo  posmatrači pravljenja njihovih gradova.

Tvrdo zastupanje, svako svog, interesa dovelo je do podele, ustvari mnogih podela između građana, političara, invesitora i izvođača urbanističkih radova, čak i nerazmrsivih podela unutar svake od grupa, po pitanju vizije i učestalog međusobnog nerazumevanja o njoj samoj. Priča o participaciji građana u urbanističkom planiranju je ustuknula pred modelom centralizovanog planiranja cele terotorije gradova, koji je etabliran u bezuspešnom pokušaju države da istovremeno podele eliminiše i zadrži kontrolu na događajima. Put dosezanja do vizije je izmaknut iz javnog diskursa, uticaj javnosti je postao formalan i nadomešten je pravilima utvrđenom procedurom koja obezbeđuje institucijama da viziju o gradu kontrolišu, stvaraju, usvajaju i realizuju.

Izgovor je infrastruktura, putevi, grejanje i sve ono što je država inače dužna da obezbedi građanima ali se to uvek koristi za pritisak ili izbegavanje odgovora građanima na čak veoma jednostavna pitanja iako se opet radi o parama svih građana koje se troše i onda opet primer BGDNV gde se za privatnog investitora troše pare iz budžeta, dakle, pare građana ali bez njihovog uvida ili odluke da li se ti novci baš tako trebaju upotrebiti.

Planiranje grada se otuđuje, građani bivaju marginalizovani tokom stvaranja vizije uz opasku da je razlog potrebna stručnost, neko posebno znanje o gradu koje građani kao nemaju, da je veština izvođača radova dovoljna, da su političati izabrani od građana i da im je time povereno da o gradu misle i da ga stvaraju za narod. Participacija, demokratska težnja i neophodnost da bi demokratija imala smisla uštogljena je u pravila gde građani vide plan kad je već gotov, mogu da primedbuju a o primedbama odlučuje opet neki skup ljudi delegiran sa spiska brižne vlasti.

Revitalizacija participacije građana u palniranju bi mogla da bude sledeći korak, vraćanja pomalo unazad da bi se obnovio način stvaranja vizije o gradu u kome svi imaju svoje jednako vrednovano mesto u diskusiji ali i odlučivanju. Uz dodatak nedostajiće društvene odgovornosti i urbane kulture kod svih učesnika, moglo bi se zaista iskoračiti unapred.

 

 

 

 

 

 

Atačmenti



Komentari (10)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

aureus aureus 23:26 23.01.2018

Šta, šta?

Ovo je prekomplikovan tekst i zato ovaj put nema preporuke.

1. Ljudi imaju pravo da se pitaju oko grada u kojem žive jer to kako je on uređen najdirektnije utiče na njihove živote. Dodatno, prostor nije obnovljiv resurs i zato briga o njemu mora da bude na najvišem nivou: imamo na planeti 510 miliona kvadratnih kilometara, po kontinentima i zemljama toliko i toliko, a naši gradovi imaju od recimo par kvadratnih kilometara do nekoliko stotina ili više. Važno je kako je ta površina organizovana, gdje su javne funkcije, a gdje su privatne, koji sadržaji postoje i na kojim lokacijama, da li nam organizacija tih sadržaja štedi ili jede vrijeme i energiju itd.

2. Daću jedan plastičan primjer. Zamislite neki španski gradić od četiri kvadratna kilometra u kojem živi 30 hiljada ljudi. Zamislite još i da broj njegovih stanovnika prirodnim putem polako raste. E sad, zamislite još i da se nalazi okružen prirodnim ljepotama ili bar da ima nešto zbog čega tu turisti rado dolaze, recimo da ima more. On u početku ima hotele i lako izdržava turiste, ne povećavajući mnogo svoju površinu. A onda...onda kreće ludačka izgradnja. U zemlji i inostranstvu postoje ljudi s novcem. Mnogi žele da imaju tu svoj stan ili kuću. Urbano tkivo grada se širi, ređaju se zgrada za zgradom, građevinska industrija se hvali rastom posla, vlada se hvali rastom BDP-a, mnogi kupuju stanove samo da bi ih kasnije prodali po većoj cijeni. Priča je svima poznata. Cijene nekretnina rastu, a s njima i porezi na imovinu. Ljudi koji u tom gradu stvarno žive počinju da dobijaju problem za problemom. Stanovali su u ljupkom malom gradu koji su uvijek mogli da prepješače, sve je u njemu bilo nekako zgodno i blizu, a sad je njihov grad površinom pet puta veći iako brojem realnih stanovnika nije porastao mnogo. Neki su prodali svoje stanove i povukli se na nešto jeftiniju periferiju. Mladi bračni par iz tog grada koji je nekako uspio da kupi (pretjerano skup) stan u jednoj od onih novih zgrada primjećuje da osim nekoliko stalno naseljenih stanova - svi ostali su prazni. Njihovi vlasnici dolaze jednom godišnje, a zapravo žive u Madridu ili Londonu.

Međutim, njima koji tu žive, u fizički tako naraslom gradu, sve je nekako...ne baš zgodno. Njihovi roditelji su stanovali (ili još stanuju) pet minuta od željezničke stanice i gimnazije, a njima treba petnaest; trgovina više nije pred nosom nego se kupovina obavlja u supermarketu tri bloka dalje. Ulice su duže, infrastruktura skuplja, a najgore od svega je što grad u dobrom dijelu godine djeluje sablasno pust. Onaj ljupki grad od 30 hiljada stanovnika koji su živjeli na četiri kvadratna kilometra, postao je mjesto od 35 hiljada stanovnika koji su razbacani na 20 kvadratnih kilometara. U tom gradu 60 hiljada duhova ima stan, ali živi negdje drugo. Duhovi dođu jednom godišnje na deset dana, ili možda malo češće, a sa lokalnim stanovništvom nemaju puno veze i stvarnog kontakta. No - zbog njih je kvadrat sa dvije hiljade odletio na pet, ulice su duže, distance su veće, a rodbina i prijatelji dalji.
Eto.

Nije svejedno šta se radi s prostorom.
dragosevacsutra dragosevacsutra 14:58 24.01.2018

Re: Šta, šta?



da znas da si mi postao jako gotivan u poslednje vreme.

nego, jel zna neko gde se dede onih 20 i kusur komentara od jutros?
Dont Fear The Reaper Dont Fear The Reaper 15:05 24.01.2018

Re: Šta, šta?

nego, jel zna neko gde se dede onih 20 i kusur komentara od jutros?



Nisu bili dobro fundirani, potonuli u mulj.
dragosevacsutra dragosevacsutra 15:09 24.01.2018

Re: Šta, šta?

Nisu bili dobro fundirani, potonuli u mulj.


kratki sipovi?

anonymous anonymous 23:37 23.01.2018

U moje vreme ...

...zvalo se to citizen participation.
aureus aureus 23:52 23.01.2018

Kad smo već tu

Možda bi trebalo da razmislite da kupite stan na vrijeme.

Da se ne razgrabi.



Kupite odmah.

Pozovite nas.

Prijavite se.
BebaOdLonchara BebaOdLonchara 00:31 24.01.2018

pa

Public participation u bilo čemu i na bilo kom nivou u ovoj zemlji...šta to beše?
Черевићан Черевићан 01:34 24.01.2018

истином замисли

Public participation

мишљења грађана на урбани план
где треба дати климоглави глас....
Балкан је ово - не'ам појма штаби,
ал' би другачије
! братее, јебо нас
pikuc pikuc 14:09 24.01.2018

Pozdrav

Neki dan sam video na autobuskom stajalistu GSPa reklamu za instaliranje aplikacije preko koje gradjani Beograda mogu dati svoje predloge za izgradnju nekog sadrzaja na svojoj lokaciji, ili da to urade ako zele preko formulara u svojoj opstini.Tako sam to razumeo.

Drugo sto se tice Beograda na vodi, zar javnost nije podrzala takav razvoj grada?
Taj projekat je bio na svojevrsnom referendumu reklo bi se, na onim izborima.

A tu javnost upravo odredjena struka marginalizuje, pojedinci, grupa, tj. odbacuje, pozivajuci se upravo na sebe, struku.
Kao da iza toga projekta ne stoji struka, inzinjeri gradjevine, arhitekture, elektrotehnike vec to zidaju politicari.
To se uporno tako predstavlja.

Dakle ovde se radi o jednim delom struke i javnosti koji na ovaj projekat BGH2O gleda kroz svoju licnu nesimpatiju prema politici koja je ovaj projekat oznacila kao nacionalni interes.
Politicki ostrascena struka.
Cak i razumem to, da covek bira sebi blisku politiku.
Ali to ne bira iz pozicije struke vec licnosti.
Licnost nije samo obrazovanje.

Evo recimo, ja podrzavam taj projekat, da li je savrsen, pa nije.
Da li postoji savrsen projekat nekoga grada?
Ne postoji, jer da postoji ljudi bi ziveli jos u tvrdjavama.

Da bas nista ne valja u tom projektu, da se samo osporava, pa cekajte kako je to moguce?
I taj argument, vizura.
Pa cekajte, Beograd nije uopste imao ovakvu vizuru pre 50-60 godina. Dakle menja se.
Sta to odredjuje koja je konacna vizura jednog grada kojoj sve mora u buducnosti biti podredjeno?
Dalje,
Ljudi porede cesto evropske gradove sa Beogradom, kada se diskutuje o ovim potezima gradnje, kako to tamo bolje sve.
A sa druge strane, vizuru Beograda iza BGH2O brane kao da je najlepsa u Evropi.


Ja to tako vidim.
Dont Fear The Reaper Dont Fear The Reaper 14:51 24.01.2018

Re: Pozdrav

pikuc


Ja to tako vidim.




Arhiva