Rubikon*

Десети јануар, седамсто пета година од оснивања Рима, четрдесет девета пре рођења Христа. Сунце је одавно зашло за Апенине. Постројени за марш, војници Тринаесте легије стајали су окупљени у мраку. Ноћ јесте била студена, али су они и те како навикли на најтеже услове. Осам година су следили гувернера Галије из једног крвавог похода у други, по снегу, по летњим врућинама, до краја света. Сада, по повратку из варварских дивљина на северу, стајали су на сасвим другачијој граници. Испред њих је текла мала река. Легионари су стајали у провинцији Галији; с друге стране је била Италија и пут који води у Рим. Међутим, ако крену тим путем, војници Тринаесте легије ће починити страшан преступ нарушавајући не само границе своје провинције, већ и најстроже законе римског народа. Заправо ће објавити грађански рат. Али, дошавши до границе, легионари су показали да су потпуно спремни за овакав преврат. Док су трупкали ногама да се загреју, чекали су да трубачи дају знак који ће их позвати у строј. Да иду напред, раме уз раме - и пређу Рубикон.

Али, када ће их позвати? У ноћи се чуо тихи жубор реке, набујале од планинских снегова, али не и звук трубе. Војници Тринаесте напето су ослушкивали. Нису били навикнути да чекају. Обично су у битку јуришали и нападали брзо попут муње. Њихов заповедник, гувернер Галије, био је чувен по свом полету, дару да изненади и брзини. Уз то, већ им је наредио да пређу Рубикон баш тог поподнева. Зашто су, дакле, заустављени сад кад су коначно стигли на границу? Неколицина је у мраку могла назрети заповедника, али његовим старешинама, окупљеним око њега, чинило се да га раздире неодлучност. Уместо да људима да знак да иду даље, Гај Јулије Цезар је зурио у мутну воду Рубикона и ћутао. И у тишини размишљао.

Римљани су за овакав тренутак имали реч. Звали су га discrimen - тренутак опасне и неиздржљиве напетости кад је у неизвесности све што је у животу постигнуто. Цезарова каријера, као и каријера сваког Римљанина који је тежио слави, била је низ таквих одсудних тренутака. Стално је своју будућност стављао на коцку - и стално је побеђивао. За Римљане је ово било истинско обележје човека. Ипак, недоумица с којом се Цезар суочио на обалама Рубикона била је јединствено мучна - и то тим више што је била последица његових претходних успеха. За непуних десет година присило је на предају осамсто градова, триста племена и читаву Галију - а ипак изванредан успех, за Римљане, може бити разлог за опрез једнако као и за славље. На крају крајева, они су били грађани једне републике, и ниједном се човеку није могло дозволити да заувек засени своје колеге. Цезарови непријатељи, завидни и плашљиви, дуго су сплеткарили не би ли га лишили овог заповедништва. Сада, у зиму 49. године, напокон су успели да га доведу у незавидан положај. За Цезара је тренутак истине напокон дошао. Или ће се покорити закону, предати заповедништво и суочити се са пропашћу своје каријере - или ће прећи Рубикон.

„Коцка је бачена." Цезар се једино као коцкар, у коцкарском наступу страсти, коначно могао натерати да својим легионарима нареди да крену напред. Улог је био превисок да би рачуница била рационална. И једнако недокучив. Ушавши у Италију, Цезар је знао да ризикује светски рат, што је и признао својим пратиоцима, и задрхтао пред таквом могућношћу. Проницљив какав је био, међутим, чак ни Цезар није могао предвидети све последице своје одлуке. Осим што је представљао „одсудни час", discrimen је имао још једно значење - "разделница". Показало се да је Рубикон, у сваком погледу, био управо то. Прешавши га, Цезар је свет заиста увео у светски рат, али је такође допринео уништењу древних римских слобода и успостављању монархије на њиховим рушевинама - што су догађаји од суштинске важности за историју Запада. Дуго ће након пропасти самог Римског царства супротности обележене Рубиконом - слобода и деспотизам, анархија и ред, република и аутократија - наставити да прогањају машту наследника Рима. Можда је река била мала и мутна, толико безначајна да је њена локација на крају заборављена, али име јој се још памти. Није ни чудо. Цезаров прелазак Рубикона био је толико значајан да до данашњих дана означава сваки одсудни корак.

С њим је једно историјско раздобље умрло. Некад су постојали слободни градови раштркани по читавом Медитерану. У грчком свету, а и у Италији, ове градове су насељавали људи који себе нису сматрали поданицима фараона или краља краљева, већ грађанима, и који су се поносно хвалисали вредностима по којима су се разликовали од робова - слободом говора, приватном имовином, правима пред законом. Постепено, међутим, с успоном нових империја, најпре оном Александра Великог и његових наследника, а затим Римским царством, независност таквих грађана свуда је обуздавана. У првом веку пре нове ере, постојао је још само један слободан град, а то је био управо Рим. А потом је Цезар прешао Рубикон, Република се урушила и више није преостао ниједан.

То је за последицу имало окончање хиљадугодишње грађанске самоуправе, која ни за наредних хиљаду година, а и више, неће поново постати животна стварност. Од ренесансе је било покушаја да се Рубикон поново прегази, да се врати на другу страну, да се напусти аутократија. Револуције су у Енглеској, Америци и Француској све биле надахнуте примером Римске републике. „Што се тиче побуне, нарочито против монархије", жалио се Томас Хобс, „један од њених најчешћих узрока било је читање политичких књига и историје старих Грка и Римљана." Наравно, пожељност слободне републике није био једини наук извучен из драматичне римске историје. Ништа мање уосталом то није била ни личност Наполеона, који се од конзула уздигао до императора, и кроз читав деветнаести век реч која је најчешће примењивана на бонапартистички режим била је „цезаровац". Двадесетих и тридесетих година двадесетог века, када је изгледало да републике посвуда пропадају, они који су грактали над њиховим рушевинама хитали су да истакну паралеле с несрећним крајем њиховог древног претече. Године 1922. Мусолини је смишљено пропагирао мит о херојском, цезаровском маршу на Рим. И није само он сматрао да се прешло преко новог Рубикона. „Смеђа кошуља вероватно не би постојала без црне кошуље", признао је касније Хитлер. „Марш на Рим био је једна од прекретница историје."

Са фашизмом је дуга традиција западњачке политике достигла ужасан врхунац а затим се угасила. Мусолини је био последњи светски лидер надахнут примером древног Рима. Фашисти су се, наравно, одушевљавали окрутношћу, разметањем, чврстином Рима, али данас чак и најплеменитији идеали, идеали активног грађанства који су некад толико утицали на Томаса Џеферсона, више нису модерни. Престроги, преозбиљни, и превише подсећају на сурово отрежњење. У нашем агресивном, постмодерном добу ништа није непривлачно као антика. Обожавање Римљана једноставно се везује за деветнаести век. Ослобођени смо, како је Џон Апдајк једном рекао, „свих оних опресивних старих римских вредности." Нису више сматране, као што су вековима биле, покретачем наших модерних грађанских права. Малобројни се питају зашто, на континенту незамисливом древном свету, други Сенат треба да буде на другом капитолском брежуљку. Партенон можда још блиста у нашој машти, али Форум једва да светлуца.

А ипак - ласкамо себи, у демократијама Запада, уколико пратимо своје корене само до Атине. Такође смо, по доброме и по лошем, наследници Римске републике. Да наслов није већ употребљен, назвао бих ову књигу Грађани - јер они су њени јунаци а трагедија пропасти Републике њихова је трагедија.  И римском народу су, на крају, досадиле античке вредности, више су му се допадале удобности једноставног ропства и мира. Радије хлеба и игара него бескрајних истребљивачких ратова. Како су сами Римљани признали, у њиховој слободи се налазио зачетак њихове сопствене пропасти,а такво размишљање је довољно да надахне многа суморна моралисања за владавине Нерона или Домицијана. И у вековима који су уследили увек је имало узнемиравајуће дејство.

Наравно, тврдити да је римска слобода некад била нешто више од узвишеног привида не значи да је Република икад била рај друштвене демократије. Није Слобода и једнакост су за Римљане биле веома различити појмови. Само су оковани робови уистину били једнаки. За грађанина, суштина живота било је надметање, а богатство и бирачки гласови усвојене мере успеха. Поврх тога, дакако, Република је била велесила, домета и надмоћи дотад непознатих у историји Запада. Ипак све то - чак и кад се прихвати - не умањује нужно важност Републике за наше доба. Управо супротно, може се помислити.

(Одломак ауторовог предговора књизи „Рубикон, Тријумф и трагедија римске републике", Лагуна, Београд, 2008; превела Жермен Филиповић)

(Фусноте из књиге са упућивањем на литературу изостављене.)

(Све болдовано и подвучено болдовао и подвукао Таса.)

____________________________________________________________

* - Овај пост сматрам допунским штивом током читања серије постова Невена Цветићанина о европским државницима.
То, међутим, не треба да спутава ничију машту и креативност.