Beograd će biti lepši i stariji ...

Življenje ovde na klizavom rubu između kapitalizma i socijalizma ili socijalne države bilo je u vreme posle Drugog svetskog rata ne sasvim jasno, država je trgovala i menjala dobra po svetu i učinak je bio po kapital modelu a unutra sve je bilo na rečima o zajedničkom i socijalnom, humanom i rečeno je tada da je dostupno svima. Novac je bio društveni te ga je država delila sa ciljem da narod udahne vazduh a ona opstane ali zajednička je bila i imovina koju je država uzaptila i preuzela brigu na svoja pleća ne bi li oslobodila radničku klasu i poštenu inteligenciju opterećenja posedovanja. Posle koju deceniju i nije bilo baš tako, promenilo se stanje i pogledi na društveno uređenja ali i na poziciju ljudi, dobro, naroda. Otuđilo se sve pomalo i nije bilo sasvim jasno baš kako to biva oko te svojine i ko se o čemu stara, na primer: plac je društveni i državni kao zajednička svojima naroda a kuća na placu je privatna i vlasnik njom upravlja. Tako i sa fabrikama, fabrika je društvena svojina a radnici i ostali zaposleni samoupravljaju, odlučuju, jer je to formalno njihovo ali prednosti svojine i ne osećaju i ne koriste baš. I onda se otišlo i dalje u napredovanju ka blagostanju viđenom na zapadnoj strani i sve do sada a koje nas zateče posle komunizma, socijalizma i kvazi demokratije kapitalističke provicijencije. Dakle, behu razna vremena a dva su za pamćenje, jedno, ono prvo beše i ode u istoriju obeleženo i zapamćeno kod nekih po dobru a neki i nisu baš bili nežni kada su o tome govorili a drugo vreme se događa sada, kapitalizam u početnoj fazi bez onih pravila koja uobičajeno važe za tu formu i koja će biti svakako u kasnijoj fazi do koje još nije dosegnuto.

I onda ovde može posle ovog malog uvoda da se priča o urbanizmu i arhitekturi, projektantima, investitorima i institucijama nadležnim za navedene činioce izgradnje ali i za samu izgradnju koji za svo to vreme prođoše sve promene, režime, načine delanja ali ne izdržaše i sada ih nema mnogo, pritajili se i ovde čekaju neki osvit ili su otišli na meridijane gde ima nekog reda. U prvo vreme, ono oko komunizma i kasnije socijalizma država je nalagala šta će biti pokušavajući da zadovolji potrebe za koje je mislila da su narodu aktuelne i neophodne, samo je ona to činila, plaćala društvenim parama i gradila takođe iz iste kase pa onda niće Novi Beograd, pa mnoga naselja kojekuda po gradovima u Srbji i šire, bolnice, škole, objekti za kulturno izdizanje naroda i zaista toga je bilo mnogo, potrebno ili ne ali nazidano je. Javni interes je dominirao i preko toga ili van toga nije moglo, bilo bi prokaženo i kažnjeno. Država je davala ili naređivala da se to sve radi a učesnici u izgradnji, projektanti, izvođači, institucije kao stručne ćelije u procesu su imali dosta slobode, mogli su da kažu šta misle a država je umela da to čuje pa je verovatno bilo i nekog efekta, odlučivanje tokom akcije od početka do kraja što se tiče stručnog domena i učešća je bilo ustaljeno kao uobičajeni način. Posebno je insistirano na konkursima i skoro da nema naselja ili zgrade koja nije preko konkursa urbanističkog ili arhitektonskog izabrana za zidanje, konkurencija je postojala i ishod je bio dobar, ovdašnji projektanti i izvođači behu viđeni po svetu i ugledni i traženi.

Onda je proteklih dvadeset godina došla faza kada je ovde uplivala ova nedorečena forma bez pravila a država je mislila da je to kapitalizam a sve sa željom da se nekako ušlihta okolo po svetu i bude učesnik u planetarnoj ekonomiji, demokratiji i još po nečemu što nije umela da objasni sasvim. Počeo je da dolazi novac pojedinaca, odavde i iz inostranstva, nazvani su investitori i zamenili su državu koja im je sve skoro prodala, poklonila, dala bez uslova i postadoše vlasnici i počeli su da u tom svojstvu zadovoljavaju svoje ambicije, potrebe, uvek narastajuće i u principu u nesaglasiju sa prostorom gde su intervenisali i gradili. Svi učesnici od pre, projektanti, izvođači a posebno institucije su promenili način ophođenja pa i učešća u poslu i postali su veoma kooperativni, uslužni i podržavali su nadošle naloge imaoca kapitala i koji su tako činili imali su lepo gledanje političara. Javni interes se sveo samo na deo novca koji je država u tim operacijama dobijala, javni interes je zamro a narod je to prećutao i posvetio se odbrani svoje parcele prepuštajući gradove, šume, reke i sve ostalo onima što imađahu pare. Tako je to vremenom bezobzirno nadiralo i u ovom vremenu je konačno naraslo do visokog stepena posedovanja samo nekih koji su određivali pravila, postalo je vrhovna vrednost, posebno kada su se političari uključili u lukrativnu stranu ovakovog načina izgradnje. Odlučivanje o gradovima, planiranju urbanog razvoja je svedeno na uski krug, na investitore i političare, javnost je ućutkana ili kad progovori onima što su na vlasti uđe na jedno a izađe na drugo uvo ili se na kazanu opasku, recimo stručnu i dobronamernu, obruše neprimerenim rečima optužujući primedbodavce za neposluh i protivljenje napretku koji je na dohvat ruke a oni, bezumnici zaslepljeni, to ne vide.

I onda Beograd dobi „Beograd na vodi“ sa sve metro linijom, izmeštenom iz centra varoši, tik uza sebe ne bi li mu se povećala vrednost metara kvadratnih, pa sledi novi kvart nazvan „Tesla grad“ u Makiškom polju na uštrb gradskog vodoizvorišta, biće i soliter neprimerene visine na početku Knez Miloševe tamo blizu Mostara i moglo bi da se nabraja još ponešto namenjeno beogradskoj budućnosti. Sve će tako biti dok građani ćute i pristaju da budu nemi posmatrači procedure u kojoj im se, bez njihovog učešća, stvara rijaliti urbano okruženje u kome će morati da žive ali i njihovi potomci koji zaista nisu ni za šta krivi. Da, živeće u nekom drugom Beogradu, lepšem i starijem.