Ostrvo u beogradskoj noci

 Da li znate kako izgleda kada krenete na susret sa nekolicinom ljudi iz svoje generacije  posle ko zna koliko proteklih dana?

 U borbi sa sopstvenim predrasudama i mislima koje se cesto zalete ka tome da ce mi negde biti dosadno, dolazim u Sansu.Ima nas dvadesetak.Vrlo brzo shvatam da sam u izdvojenom svetu van vremena gde svi prisutni nose sa sobom neku divnu energiju.Razgovaramo lako i bez trunke naprezanja.

 Devojke(zene) izgledaju sjajno, lepo obucene, doterane, muskarci svi do jednog kul, smekeri.

 Oko ponoci  zatvara se Sansa, ocigledno vise nema svrhu svog imena, utocista  za one koji bi jos da broje zvezde.

  U trenutku se okrenem, kazem drugarici da pogledamo crkvu Svetog Marka koja sija kroz beogradsku noc.

  Odlazimo dalje, ne razdvvaja nam se, dovikujemo se Tasmajdanom.Zasmejavamo se usput. Hodamo kao grupa djaka, pomalo grupisani i zaustavljamo se u kaficu na Vracaru.

  Slikamo se.

 Posmatram nas i vidim da je svima lepo. Nema zamornih tema, poneko i cuti i uziva sto je tu. Smejem se u sebi, a sta ako hocu nekog samo malo da ogovaram koristeci francuski? E cvrc, ne moze, svi ga znaju.

  Dobijam osecaj kao da smo na nekom ostrvu sakriveni i svoji.

  Svaka vam cast moji dragi.