ЛЕОНАРД КОЕН: ЗАБАВА ЈЕ ЗАВРШЕНА
S. O. S.
Полако с тим бесом, поспанко.
Не траћи га у бунама.
Не мрси га идeјама.
Ђаво ми не да говорити,
само да ти наговестим да си роб,
твој јад је намерна политика
оних у чијим ланцима патиш,
оних које одржава твоја несрећа.
Ужаси тамо, унутрашња парализа овде
– Тражиш ли бољу пoнуду?
Пригњечен си. Отхрањен за патњу.
Ђаво ми свезује језик.
Теби говорим, „пријатељу мог нажврљаног живота”.
Освојили су те они који знају да то раде невидљиво.
Завесе се њишу предивно,
чипкане завесе чудесне старе сплетке:
Ђаво ме искушава да те не опоменем.
Па морам ти брзо рећи: Сваког у твом животу,
оне који ти шкоде, оне који ти помажу,
оне које знаш и оне које не знаш
– ослободи их, помози им да се ослободе.
Препознај замку.
Ви слушате радио Отпор. (1995)
ПРЕВИШЕ СТАР
Превише сам стар да учим имена нових убица
Овај овде изгледа уморно и привлачно посвећено, професорски
Личи доста на мене док сам предавао радикални облик будизма очајним безумницима
У име старе узвишене магије он наређује да се породице живе спале и деца осакате Он вероватно зна моју песму или две
Сви они сви умивачи крвавих руку сви ждерачи изнутрица и скалп-дерачи
сви су плесали уз музику Битлса обожавали Боба Дилана
Драги пријатељи остало нас је веома мало нас утишаних
који дрхтимо све време сакривени међу фанатицима опчињених крвљу
док сведочимо једни другима о старом крволоштву
старом застарелом крволоштву
које је протерало из срца топле апетите и понизило еволуцију
а од молитве направило бљувотину
СУНЦЕ
(ОВА И СЛЕДЕЋЕ ПЕСМЕ СУ СТИХОВАНЕ, АЛИ КОМП СВЕ ТО ИЗЈЕДНАЧУЈЕ У ПРОЗУ, А ЈА НЕМАМ ВОЉЕ ДА КУЦКАМ СТИХОВЕ РЕД ПО РЕД )
Био сам до Сунца Ништа посебно Место насиља Баш као наше Сунце рече Да сам отворена књига
Буди стрпљив Видећеш да све је исто Овде и тамо Соларни ветрови Нешто су друго Нико их још укротио није Нико њима не управља
Или их преживиш или те нема
Волим како Сунце прича Мирно и искрено Осим кад је обузето сопственим несрећама
ЗАБАВА ЈЕ ВЕЋ ТАДА БИЛА ЗАВРШЕНА
Имах око 15 лета када сам с једном лепотицом отишао у Комунистичку партију Канаде. Тамо су се одржавали тајни састанци и викали би на тебе ако си само минут каснио. Проучавали смо Мекаранов закон који су донеле марионете у Вашингтону и Падлоков закон њихових слугу у колонизованом Квебеку; и рекли су нека гадна срања о мојој породици и како смо дошли до пара. Хтели су да униште земљу коју сам волео (и служио, као извиђач на мору). Чак и добре људе који су хтели промене мрзели су и називали социјалним фашистима. Знали су шта ће с криминалцима као што су моји ујаци и стрине знали шта ће с мојом јадном мајком која је побегла из Литваније с две замрзнуте јабуке и пуном марамом неважећег новца. Никад ми нису дали да се приближим цури нити је цура дала да се приближим девојци. Постајала је све лепша док се није удала за адвоката и сама постала социјални фашиста а вероватно и криминалац. Али дивио сам се комунистима због њихове тврдоглаве привржености потпуно погрешним идејама. Много година касније нашао сам се у сличној ситуацији: придружио сам се групици жилавих фанатика који су се сматрали Маринцима духовног света.
Само је питање времена: ускоро ћемо пристати овим сплавом на Другу обалу. Ускоро ћемо однети ову плажу на Другу обалу.
Превела с енглеског Милена Грујичић
Омиљенa игрa
Неки кажу да човек никада не може да напусти Монтреал, јер то је град, као и сама Канада, испланиран да сачува прошлост, неку прошлост која се одиграла негде другде. Та прошлост није очувана у зградама и споменицима, који лако узмичу пред профилом, већ у мислима његових становника. Одећа коју носе, послови које обављају, то су само помодне маске. Сваки човек говори језиком свога оца.
Твоје тело никада не може бити прозаично. Знао је да коса не осећа. Пољубио ју је у косу. Хеј, заборавила си мало свог финог мириса на мојим прстима. Дах јој је био мек, знао је да ће мирисати на ветар. Деца ожиљке показују као медаље. Љубавницима су то тајне које ће откривати. Ожиљак је оно што настаје када се реч отелотвори.
Ниједну није заборавио, ништа није било изгубљено. Њима да служи. У мислима им је састављао хвалоспеве, док се пењао улицом што иде узбрдо.
Хедерином телу, које је спавало и спавало.
Бертином телу, које је пало са јабукама и флаутом.
Лизином телу, рано и касно, које је мирисало на брзину и на шуму.
Тамарином телу, чија су га бедра учинила фетишистом.
Нормином телу, најеженом, влажном. Патришином телу, које је тек требало да обузда.
Шелином телу, које је у његовом сећању слатко у целости, које је волео док је ходао, мале груди о којима је писао, њена коса тако црна да се преливала плавичастим сјајем.
Себе никада није представљао као песника нити је оно што ради описивао као поезију. Није никаква гаранција то што речи у низу не досегну до краја странице. Песништво је суђење, не професија. Мрзео је да се расправља о техникама версификације. Песма је нешто прљаво, крваво, ужарено, што се најпре мора шчепати голим рукама. Некада се ватром славила Светлост, прљавштином Скромност, а крвљу Жртва. Сада су песници професионални гутачи ватре, који раде за надницу по вашарима и карневалима. Ватра лако утули и не пламти у славу никоме посебно.
„Човеку је потребно оружје да би ишао у лов на ближње”.
НЕ ЖЕЛИМ ДА НАТРАПАМ НА ИСТИНУ О КАНАДИ.
„Историја је одлучила да буде Победника и Губитника. Историју је баш брига за појединачне случајеве, Историју само занима на кога је ред. Питам вас, пријатељи, питам вас просто питање: на кога је сада ред?”
Говорник на митингу, сепаратиста, каже: „Енглези су нам украли Историју! (...) Историја је одлучила да у борби за континент Индијанци буду поражени од Француза. Године 1760. Историја је одлучила да Фран цузи буду поражени од Енглеза! (...) Године 1964. Историја је одлучила, не, Историја је наредила да Енглези предају ову земљу, коју су тако мањкаво волели, да је предају Французима, да је предају нама!”…
Освајачки Енглези су, међутим, заузврат постали жртве својих америчких суседа: то је била поново доживљена 1776. година. Као Француз, Ф. тврди: „Енглези су нама урадили оно што смо ми урадили Индијанцима, а Американци су Енглезима урадили оно што су Енглези урадили нама. Тражио сам освету за свакога.”
МОДЕРНИ СВЕЦИ
У роману телевизијске рекламе потичу са Авеније Медисон, хумор је амерички а Холивуд снабдева свет модерним свецима.
„Причали су ми о човеку / који речи изговара тако лепо / да ако им само помене име / жене му се саме дају...” стихови су којима Леонард Коен отвара „Песму” из збирке Хајде да поредимо митологије (1956).
Управо о овој блаженој продор ности и моћи Коенове песме, као и о његовој умирујућој аури, Либовиц сведочи у уводном поглављу овог нетипичног животописа, реконстру ишући упечатљиво и живописно Коенов наступ на острву Вајт (1970), када је једино он, тада одвећ неискусан у музичком свету, од свих при сутних извођача (The Doors, Joni Mitchell, The Who, Kris Kristofferson, Emerson, Lake & Palmer, Mungo Jerry, Jimi Hendrix...) успео да умири разуларене анархисте топлим гласом и пријатељским говором.
Аутор оцртава Коенову егзистенцијалну путању активирајући различите теме и аспекте његовог приватног живота и уметничке каријере: од ства ралачких подстицаја (веза између смрти његовог оца и одабира списатељ ског позива, утицај деде рабина Соломона Клиницки-Клајна на његов став о испреплетености религије и телесних уживања, светог и профаног, инспиративно зрачење постулата А. М. Клајна, Л. Дудека, И. Лејтона, Ф. Г. Лорке на његов ум, дружења са битницима и другим андерграунд уметницима у хотелу „Челси”, занесеност делом Б. Дилана), описа спи сатељске свакодневице на грчком острву Хидра и кубанског искуства до одлуке да у 32. години напусти успешну каријеру писца, постане кантаутор и нађе место у музичкој индустрији. Либовиц темељно сведочи о уметниковим турнејама праћеним политичким насиљем, његовом тремом и конзумирањем мандракса, о лошим реакцијама критике, америчке особито, на његове албуме („тужан човек који уновчава сопствено самосажаљење продајући Weltschmerz и soft rock, што га ставља негде између Шопенхауера и Дилана на скали отуђености”, била је једна од жаока), расветљавајући подједнако тему Коеновог патриотизма, усамљености, акутне депресије, петогодишњег изучавања зен будизма на планини Балди и, најзад, величанственог повратка музици 2008. године.
Коен је, говорећи о својој уметности, често евоцирао Лорку. На концертима, пре него што започне мелодија „Take this Waltz”, која је настала на основу интимног Коеновог превода Лоркине песме „Мали бечки валцер”, те предста вља мини-омаж шпанском песнику, Коен је имао обичај да исприча некад дужу некад краћу верзију анегдоте из дечачког доба, када је у једној монтреалској књижари пронашао збирку Лоркине поезије. Тада је ушао у њен свет и, по соп ственом признању, из њега никада није искорачио. Чињеница да је ћерци дао име Лорка додатно казује колики је значај имала песничка фигура славног Шпанца у Коеновом уметничком и приватном животу.
Leonard Cohen - Take This Waltz
Најсјајнија и најважнија победа Леонарда Коена огледа се управо у испуњењу његове пре скоро пола века забележене мисли „о недоступном / месту у које морам да се разлијем попут вина, / о празнини у историји коју морам до сегнути / и заузети, спокојан и потпун у том ограниченом / простору / постајући чист као добро вино изнад талога” („Располажи са мном, крви, ако имаш причу”, Паразити раја, 1966).
БИТИ СЛОБОДАН
Почетком 60-их година прошлог века купио је кућу на Хидри, малом грчком острву.
Погођен депресијом, преселио се на ово острво, написао књигу поезије и два романа, и, што је најважније, превазишао депресију.
"Као птица на жици
као пијанац у цркви
покушао сам на свој начин да будем слободан"
пева у песми Bird on the Wire, написаној на Хидри.
Новембра 2017. у Монтреалу је организована мултимедијална изложба „ПУКОТИНА У СВЕМУ“ о животу и делу Леонарда Коена (1934 – 2016) и радовима преко 40 уметника који су одговор на то.
На плочницима су исписани стихови из његове АЛЕЛУЈЕ:
„Чуо сам да постоји тајни акорд, који је свирао Давид, а волео Господ...“
По граду је неколико његових мурала
а на реци, на огромним силосима пројектују се његови стихови: из мрака светле само његове речи.
Светски познат романописац, песник, певач/текстописац, изузетан песник туге и људских стања, који је био све бољи што је био старији.
На излазу са изложбе поздрављају вас Коенови стихови:
„А сада вас поздрављам
Са друге стране туге и очаја.
Са љубављу тако огромном
И тако распоређеном
Да вас може досећи било где“.
http://znakovi.wordpress.com/2011/04/30/leonard-koen/
http://www.leonardcohenfiles.com/