Kompromis

1) I Imam... godina i ni jedan jedini bezbrižan dan... Bar jedan dan da proživim bez misli, bez briga, bez tuge...

2)    ... nemoj da razmišljaš. Ne razmišljaj i gotovo. Ja već petnaest godina ne razmišljam. Ako budeš razmišljao – izgubićeš volju za životom. Svako ko razmišlja je nesrećan.

3)    ?

Prvo ću o prvom, onda o drugom a zatim o trećem.

1)    Da li se pronalazite u prvom? Ja, DA! To mu dođe taj toliko izvikan život. 'ajd' za za ono bez misli, to ću ostaviti za drugo ali ono bez briga, bez tuge, ko ne bi poželeo? Ali jadac! Brige i tuga idu ruku pod ruku i svakotrenutno, bili vi budni ili pokušavali da zaspete, što vam pored njih ne pada ni malo lako, one su tu, večito prisutne. Uvreženo je mišljenje da su deca bezbrižna (bez briga) i vesela (bez tuge) što je sve samo ne istina. Setite se, čak ne morate ni da se previše naprežete, koliko ste, dok bejaste dete, imali briga! Briga koje su vas mučile i proganjale, briga zbog kojih ste često provodili noći bez sna. A koliko ste puta bili tužni, tugovali svim svojim malenim srcem! Odrasli, mi, zaboravljamo to i zaturamo, nesuvislo proglašavajući dečje brige i tugu za izmotavanje i prenemaganje. Intenzitet briga i tuge je čak jači kod dece nego kod odraslih. Deca, bez životnog iskustva odraslih, uglavnom ne znaju i ne umeju da se izbore sa brigama i tugom. Brige i tuga su inkorporirani u nas kao virus koji se ne može odstraniti. Želja da se bar jedan dan provede bez briga i tuge iako duboko ljudska i skroz razumljiva, ostaje u 100% slučajeva samo neostvarena želja!

Kada se ovako, kako sam to ja uradio, iz teksta izvuče iščupak, onda to dozvoljava svakakvo analiziranje, teoretisanje, zauzimanje stavova i kojekakva mudrovanja. No istina je na sasvim drugoj strani ali ću to objasniti na kraju.

2)    Nemoj da razmišljaš… nemoguće je, sem da se zamonašim u nekom budističkom manastiru i iskreno se iz sve duše posvetim očišćenju od bilo kakve misli. Verovatno je to s obzirom na moje godine prekasno. Jedan od tekstova na Blogu sam svojevremeno započeo starim vicem: Sjedi Mujo kraj rijeke, nailazi Haso i kaže: Vozdra Mujaga, sjediš i razmišljaš, Mujo ne okrećući glave odgovori: Jok samo sjedim. Nastavio sam da za razliku od Muje u mojoj glavudži se u svakom trenutku sudara, meša, razdvaja, spaja….milijardu raznoraznih misli, mentalnih konstrukcija, banalija i čega već sve ne. Čvrsto verujem da vrloveoma mali broj ljudi uključujući i budiste, uspeva da postigne apsolutno očišćenje uma, da misli netragom nestanu! Mislima se ne može komandovati, mozak je neprekidno uključen, misli se roje brzinom svetlosti.

... nemoj da razmišljaš. Ne razmišljaj i gotovo. Ja već petnaest godina ne razmišljam. Ako budeš razmišljao – izgubićeš volju za životom. Svako ko razmišlja je nesrećan. Rekao je kolega kolegi a ovaj ga je u nastavku, zapitao: A jesi li ti srećan? Ja! Ja bih se obesio ovog trenutka da se ne bojim da će me boleti kada se zategne uže! Dakle, misliti ili ne misliti, razmišljati ili ne razmišljati, dođe mu na jedno, svi su nesrećni.

3)    Dva citata su iz knjige Kompromis ruskog pisca Sergeja Dovlatova. Sve je počelo tako što sam odgledao film (rusko-srpsko-poljska kooprodukcija) Dovlatov. Oborila me gluma našeg mladog glumca za koga ranije nisam čuo, Milana Marića! Da ne bih iznosio svoje panegirike, ispričaću anegdotu (anegdote su istinite): Na Berlinskom filmskom festivalu, posle projekcije Milanu Mariću je prišla ćerka Dovlatova i sa oduševljem mu rekla da niko na svetu ne bi mogao bolje da dočara njenog oca nego što je to on uradio!

A sve je počelo ovako: Glumica Danijela Stojanović koja već dugo živi u Sankt Peterburgu gladala je Milana Marića u Beogradu u predstavi Glad i pokazala njegove fotografije ruskom reditelju Alekseju Germanu mlađem. Producenti su odmah kontaktirali Marića, najpre su tražili njegove crno-bele fotografije/portrete, zatim da snimi monolog iz Ujka Vanje a onda su ga pozvali u Sankt Peterburg na kasting. Marić nije znao ni reč ruskog ali je uverljivom glumom osvojio reditelja I dobio glavnu ulogu. U međuvremenu je naučio ruski, doživeo bele noći i zimu u Sankt Peterburgu ali i proveo dane u avionu putujući za Beograd. Nisam hteo da pravim pauzu u pozorištu, leteo sam nekada direktno na snimanja ili predstave. Moj najveći saveznik u borbi protiv umora bio je adrenalin kao i činjenica da se u mojoj karijeri dešava nešto lepo, reči su Milana Marića. Film Dovlatov je na Berlinskom filmskom festivalu osvojio Srebrnog medveda za izuzetno umetničko dostignuće.

Kada sam gore napisao da je istina na drugoj strani, onda umesto objašnjenja nudim skraćenu biografiju Sergeja Dovlatova iz koje ćete shvatiti sve: Sergej Dovlatov je rođen 3.septembra 1941 godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejin) pozorišnog režisera i majke Nore Dovlatove (Jermenke) glumice. Od 1944 godine živeo je u Lenjingradu. 1959 godine upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku i od 1962 do 1965 godine služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar, zatim jedno vreme kao vodič u Puškinovom parku u selu Mihajlovskom (iz čega je nastao roman Puškinova brda) i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, što je dovelo do proganjanja od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978 godine emigrirao je u Beč a zatim u Njujork, gde je objavio veliki broj svojih priča i romana u emigrantskim časopisima ali i u najprestižnijem američkom časopisu Njujorker. Umro je mlad 24. avgusta 1990 godine.

Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim delima, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. On je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije, reči su Josifa Brodskog.

P.S. Preporučujem vam da pogledate film Dovlatov i pročitate objavljene knjige. Ja sam kupio i pročitao četiri prevedene knjige: Zona, Puškinova brda, Filijala i Kompromis i željno čekam da budu prevedeni Naši, Zanat, Strankinja, Predstava…