Bombardovanje

Ako pričamo o bombardovanju, ono je počelo otprilike 7 dana pre smrti moje majke. U proleće.
Trudna sam po prvi put, treći mesec. Ne osećam se loše. Povremeno pobljujem višak hrane i slina po ulici, ali sam radila. Dok nije poleteo prvi avion iz Avijana, pa su se srpske škole raspustile do daljnjeg. Ona je dobila drugi srčani udar u roku od dva meseca i u bolnici je. U rasturenoj bolničkoj sobi smo nas dve, još petoro nesrećnika i ogromni afrički slon - padaju bombe, ona polumrtva, a mi kao srećne. Pričamo o glupostima, rođacima, kome je sve rekla da sam trudna, šta da joj donesem, izgleda će je pustiti iz bolnice za dan-dva?! O bombama ne pričamo uopšte, nemamo vremena za tu spoljnu istoriju, jer naša je prekomplikovana. Ono o čemu najviše ćutimo je koliko naši životi više nikada neće biti isti kada se rodi to malo biće. Obe nas te progutane reči uzbuđuju i užasavaju u isto vreme. Doktor mi kaže da je otpuštaju preksutra. Svi koji su iole stabilni i mogu na noge, moraju iz bolnica. Da je ne ostavljamo samu uopšte, ozbiljno je. Moj zombirani mozak ne konstatuje šta mi govori, jer ona je stari feniks koji se uvek iznova podigne iz raznih sranja. Pakujemo stvari i on i ja se selimo kod nje u garsonjeru od 24 kvadrata, sa dva kreveta. Tri dana kasnije je mrtva.

Tu se vreme jako ubrzava. Sahrana pod vazdušnom opasnošću, malo ljudi. Ostajemo u garsonjeri jer se u centru manje čuje i vidi pucnjava PVO-a, a onda padne bomba na RTS (500m vazdušnom linijom) i pocepa mi pola mozga i srca... Svakodnevno svraćanje naših prijatelja bez najave, jer nemamo tu telefon, ali smo svima usput. Valjda nesvesno želimo da se stisnemo jedni uz druge, da zaštitimo moj stomak i malo zdrave pameti. Nisu to nikakve prkosne žurke na krovnim terasama, roštiljanja i braniteljstva mostova. To smo mi bednici koji čekaju da prođe, pa da izmilimo iz podruma i nastavimo sa svojim životima, ako može. Molim vas, ako može. Škole opet počinju da rade, nešto krnjavo, kao ideš svaki dan na dva sata i ispituješ neke đake da poprave jedinice, bliži se kraj školske godine. Krenu sirene, ti ih kao spustiš u podrum, pa ih pitaš je l' su nešto čitali...O, sramote naše i svetske! Na pragu novog milenijuma, usred Evrope. Zato što smo tu decu našim činjenjem (ili nečinjenjem) doveli u kafkijansku situaciju da odgovaraju lektiru pod šizelom. Strasno sam tada mrzela Miloševića i NATO. Sada su mi svi ti akteri iz devedesetih, poput neke želatinozne mase, odvratni i smrdljivi. I teraju me na povraćanje, baš kao tada kad sam bila trudna i sahranjivala majku.

Možda imam problem sa datumima i godišnjicama, ali sa sećanjem ne.

(moj distorzirani osećaj za istoriju uzima danak i u pisanju blogova. izvinite što zvučim kao da sam pala s marsa:)