Okreni, obrni

od kakofonije se ne more pobjeć!

Evo npr juče, odlučim da napravim popriličnu turu, krenem kroz Blok, uspnem se uz nasip, siđem na kej i pravac toplana. Brat bratu nekoliko kilometara. E da, svratio sam do bankomata da podignem uvećanu penziju, ispred pošte se otegla redurina, unutra jedni drugima na glavama. Ispred bankomata pet penzinera, tačnije dva, računajući mene i tri penzionerke. Nisam nikada bio sklon prisluškivanju, uglavnom se isključim i nirvanišem ali juče nešto nisam baš bio svoj, te do ušiju mojih dopreše odlomci ili čak cele rečenice: Svaka mu čast održao je obećanje, Dok sam živa glasaću za njega, Svaki dinar mi dobro dođe, a onda jedan disonantan glas: Poserem se ja i na njega i na vas i na ovo jebeno povećanje... Za trenutak nasta tajac a onda nekoliko njih u glas: Pa što stojiš u redu? Za trenutak poželim da se okrenem i vidim crnu ovcu u belom stadu ali odmah odustajem, It's not my cup of tea. Na bankomatu jedna penzionerka, sledeći sam, čujem kako se otvaraju vrata od pošte i kroz uznemireni žagor penzionera, glas radnika obezbeđenja: Sledećih pet. Uzmem lovu i krenem ka Savi.

Neće da sisa, moram da se izmuzavam… prolazim pored nekoliko kafića u nizu na otvorenom, uglavnom za mlade roditelje sa malenom dečicom. Maaaaama, Stefan mi zabranjuje da se igram na trambulini… Stefane nemoj da si sebičan… Meni dajte topli Nes a ti šta ćeš, hoćeš sokić... Jesi li probala da mu daš izmuzeno mleko... Astore dosta lajanja, dođi ovamo... Još jednom moram da vam napomenem da deca koriste igračke na svoju i vašu odgovornost...

Ubrzavam korak, dve bakice sede na klupi, očigledno nagluve jer se deru: Tvoja snajka je zlato, ova moja ni prst ne pomera, sve po kući radi moj sin, čak i kad se umoran vrati s posla... Kakvo bre zlato, ne ume ni ljudsku kafu da skuva, evo ustala sam u cik zore, stavila supu na tiho, napravila sos od mirođije, skuvala krompir... E baš smo se usrećile... Bila sam mu našla jedno devojče sa sela, jedra, rumena kao jabuka, što je ta umela da kuva i nije sedala po ceo dan, uvek je našla nešto da rabota po kući...

Uspinjem se na nasip, odozgo silazi par mojih godina, nasmejani, drže se za ruke: Drago mi je što se slažeš, ona je prava karakondžula, orah iz ruke da joj ne uzmeš... Odlično si je opisala ali mi je nije jasno šta je on našao na njoj... Ljubavi se u zube ne gleda, slatko se nasmeja žena. Spustim se na kej, nigde žive duše, falim te bože, pomislim i krenem da tabanam. Prođem nekadašnje Pozorište na Savi, spustim se niz pet, šest basamaka i pored Knjaza nastavim put. S leve strane reni bunar, pored njega gomila/rpa starudije, torbi, kesa a pored betonskih klupa koje se protežu duž keja, čovek u kolicima i ispred njega kartonska kutijica sa nešto sitnine. Čovek me gleda ali ne progovara, zapažam na rukama rukavice sa odsečenim vrhovima iz kojih vire čvornovati prsti prljavih noktiju. Stanem, izvadim novčanik, nađem sto dinara i ubacim ih u kutijicu. Čovek me pogleda u oči i ni reči. Pomislim: Tako i treba, nije ništa tražio, moja je odluka bila da mu ubacim stotku u kutijicu. Izdaleka mi se približavaju trojica, prepoznajem ih, Iako ih ne poznajem, znam da uvek bistre svetsku politiku i njen uticaj na stanje u Srbiji. I ovog puta je bilo tako! Mislim da je više nego dobro što se Vučić tako često sastaje sa Putinom, sila je on, niko na svetu ne može da mu prismrdi. E ali onaj Tramp, koliko god izgledao tupavo, nije za bacanje, pita se i on i te kako... Kako god okreneš Srbija je bila i ostala na vetrometini... Da ih amerikanci ne podržavaju a zna se zbog čega, šiptari ne bi smeli da prdnu... More da sam ja neka vlast za jedan dan bih ih sredio, upao bih s vojskom i proterao ih sve u Albaniju... Amerikanci bi nas opet bombardovali... Jes' da vidim i to, promenila su se vremena, iza nas su sada Kina i Rusija... Ubrzam korak da se ne bih ispovraćao i siđem na splav Barka. Poručim produženi s mlekom, izvadim ukrštenicu i hemijsku, zapalim cigaretu a seo sam unutra iako je bilo jedno mesto na suncu, samo zato da nema nikoga u blizini. Prozori otvoreni, Sava se blista, Ada Međica još zelenog drveća preko puta, što bi rekla ona mama iz reklame: Prava milina! Krenem da srkućem kafu i počnem da rešavam belu omiljenu mi ukrštenicu. Na splav uđoše mlada mama i devojčica od oko tri godine. Pozdraviše se sa gazdom, vidim stari prijatelji, sede gazda sa njima, stiže i piće: Jel' se ti mene sećaš pile, pita gazda malu, ne, ne, odmahuje devojčica glavom, a ono kad sam prošle godine pekao ribu na Tasosu a ti mi pomagala... ne, ne, ne sećam se, mama je li ono patka ili guska... patka sine... ama kako me se ne sećaš, nastavlja gazda ali mu mala odbrusi: sećam se Grade on me je učio da plivam i nosio me na krkače, jel' se tako kaže mama?

Spakovah ukrštenicu i hemijsku u ranac, sunuh ostatak kafe u grlo, pozvah devojče da platim i zbrisah.