Podobije i oboženje kao smisao ljudske egzistencije

Nikola Knežević RSS / 26.04.2008. u 18:54

Poštovani blogeri, uoči Uskrsa, najvećeg hrišćanskog praznika, smatrao sam prikladnim da podelim sa vama tekst koji govori o čovekovom naznačenju onako kako ga posmatra hrišćanstvo. Molim vas da ovaj tekst ne shvatate kao bilo kakvo nametanje određenih dogmatskih sadržaja, jer svako ima pravo na sopstveno mišljenje i svetonazor, već isključivo kao stav koji je meni najbliži i na najbolji način oslikava lični pogled na ovu temu.

 

Smisao ljudske egzistencije je najvažnije pitanje kojim se filosofija bavi. Sagledavajući ovaj problem u postmodernističkom dobu koje potpuno relativizuje moralne i etičke norme, a duhovne vrednosti interpretira kao subjektivne doživljaje, dodaje mu se novo, „objektivno”, naučno i materijalističko objašnjenje. U društvu koje egzistencijalizam primenjuje u teoriji, a nihizam u praksi, čoveku je zaista teško da se osmisli i objasni sopstvenu egzistenciju. Sve dok želi život autonoman od Boga, postavlja se u središte smisla sopstvene egzistencije.[1] Čovek na ovaj način ostaje bezlična monada, usamljen i bačen u vrtlog ništavila - samo jedna karika u lancu uzroka i posledica u zatvorenom svemiru[2] u kojem Bog, čak iako postoji, samo nemo posmatra. Da li je ovo zaokret u istoriji čovečanstva o kojem je Fojerbah svojevremeno govorio? Ukoliko se svet posmatra isključivo iz materijalističke perspektive, ako se svako pitanje interpretira isključivo racionalistički, ne uzimajući pritom u obzir duhovni aspekt, kako sopstvene prirode, tako sveta uopšte, nalazimo se pred zaokretom u istoriji čovečanstva. Perspektiva iz koje posmatramo svet je drugačija ako ne podrazumeva samo horizontalnu ravan. Čovek nije samo biće koje je od drugih vrsta odvojeno skokom, već mnogo više od toga - on svoju egzistenciju dobija i u vertikalnoj i u horizontalnoj stvarnosti.

 

Čovek je stvoren kao lik – ikona Trojedinog Boga - čija duhovno – telesna sastavljenost (kao njegova svojstvenost) svedoči o njegovom naznačenju. Stvoren kao ikona Božija, predodređen je da postane podoban onome koji ga je stvorio, to jest, Hristu – bogočoveku kroz čije ovaploćenje dobija mogućnost da postane sličan Bogu. Drugim rečima, zahvaljujući Bogoovaploćenju, čovek po „usinovljenju“ ima mogućnost da postane ono što je Sin Božiji po prirodi.[3] „On je postao čovekom, da bi mi mogli postati bogom."[4] „Čovek je jedino stvorenje mimo svekolike ostale tvorevine koje može postati bog.“[5] Na osnovu ovaploćenja Sina Božijeg koji je savršen čovek, i sjedinjenja svega u Njemu, nameće se zaključak da svet ne može da postoji bez čoveka, kao i da je prvi čovek Adam stvoren kao ikona Hrista i to sa namerom Božijom da se čovek na kraju upodobi Hristu tako što će sam biti vozglavljen u ličnosti Sina Božijeg.[6]

Šta zapravo znači upodobiti se Hristu? Čovek na svom putu koji počinje pokajanjem i krštenjem prolazi kroz katarzu, proces preumljenja, oboženja i podobija kao kranjeg cilja i osnovnog naznačenja. Podobije (gr. ομοιωσις - lat. similitudo) predstavlja stanje savršenstva na koje je čovek pozvan. Podobije jeste osnovno usmeravanje i kretanje lika ka Božijem savršenstvu.[7] Ljudsko biće kao ikona nije savršeno biće ali ima tendenciju ka savršenstvu. Ovaj nedostatak se dopunjuje čovekovom funkcijom upodobljenja.[8] Tako se značenje ikone može okarakterisati kao podobije u svojoj potenciji, dok podobije podrazumeva ostvarivanje ikone u potpunosti.[9] Podobije je stanje koje pretpostavlja slobodno i svesno iskustvo obožujuće blagodati. Čovek se kreće između lika i podobijaprevazilazeći suprotnost između „starog" i „novog čoveka"[10], između negativnog u čovečanskom posle pada u greh i novog u čovečanskom - oboženoga u Hristu.[11]

Čovek je pozvan da nasledi Carstvo nebesko kroz obožavajuću blagodat koju prima krštenjem i kroz miropomazanje učestvujući u Svetim tajnama Crkve u zajednici vernih koji predstavljaju telo Hristovo. Čovek ne može da se ostvari bez Boga. On bez Boga nije u potpunosti ostvarena ličnost. O čoveku bez Boga se može govoriti u ontološkom smislu, ali čovek postaje ličnost u eklesiološkom i eshatološkom smislu tek kada svoju horizontalnu egzistenciju ostvari kroz vertikalnu dimenziju, odnosno, kada se nalazi u ostvarenju Bogom mu datog naznačenja. Krst kao simbol raspetog Hrista simbolizuje i čoveka u kome se ukrštaju dva sveta, nebeski i zemaljski. On u sebi sadrži i onostrano i materijalno, u njega je Bog udahnuo svoj dah (nephesh),[12] učinio ga duhovnim bićem koliko i materijalnim, slovesnim i samovlasnim. Bog je čoveku dao slobodnu volju i načinio ga je po svom liku i obličju.[13] Zato, ako čovek porekne Boga, poriče sebe kao Njegovu tvorevinu i relativizuje sopstvenu prirodu, spušta se na nivo biološkog egzemplara koji nije ništa više od niza biološko – hemijskih reakcija u organizmu. Hrišćansko – bogoslovska antropologija nadilazi ostale antropologije koje pokušavaju da objasne čoveka sa materijalističkih i idelističkih stanovišta. Čovek se u njima sagledava nepotpuno, jednostrano i ograničeno, jer one ne obuhvataju sve beskrajne bogočovečanske dimenzije i mogućnosti ljudskog bića.[14]

Po hrišćanskoj antropologiji čovek je pozvan da bude više - pozvan je na oboženje. U Starom zavetu o ovome govori psalmista,[15] a u Novom zavetu apostol Petar podseća na Božije obećanje i čovekovu mogućnost da postane pričasnik Božije prirode (gr. θείας κoινωνoί φύσεως), [16] a apostol Pavle u poslanici Filipljanima govori o preobraženju i proslavljanju tela.[17] Oboženje je stanje preobraženja čovečanskog, prevazilaženje stvorene prirode i njeno konsolidovanje u istinskoj egzistenciji ponovnim aktualizovanjem mogućnosti koja joj je data od početka,[18]odnosno, eshatološko proslavljanje duše i tela i sinergično jedinstvo sa Bogom kroz učestvovanje u nestvorenim božanskim energijama.[19] Po teološkoj antropologiji oboženje je čoveku obećano od početka – ne predstavlja samo moguću stvarnost. Ono je istovetno sa podobijem, odnosno, predstavlja suštinski dinamički element začoveka. Oboženje je carsko dostojanstvo do kojeg dolazi podobije, konačni kraj ili prirodna veličina na koju je čovek pozvan.[20] Sagledavajući proces oboženja, Sv. Grigorije Palama je naglašavao da se suština oboženja nalazi u učestvovanju u nestvorenim božanskim energijama koje omogućavaju čoveku da se transcendira, da živi životom Hrista i tako i sam postane „nestvoren kroz milost“.[21] Oboženje nastaje posredstvom ljubavi čoveka prema Bogu. Po rečima Sv. Grigorija, „ljubav prema Bogu jeste put ka oboženju“. Vrhunac tog puta je sjedinjenje s Bogom koje i jeste oboženje.[22]

Smisao čovekove egzistencije nije puko moralno usavršavanje, odnosno, niz poduhvata koji bi ga učinili savršeno moralnim i etički prihvatljivim bićem. To je moguće i bez učestvovanja u blagodati Svetog duha i Hristove otkupljujuće žrtve o čemu svedoče nehrišćanske religije koje u manjoj ili većoj meri u svojim verskim postulatima sadrže puritanistička i asketska načela. Čovek ne može da postigne svoje naznačenje bez Boga, dakle, bez onoga koji ga je na samom početku i odredio. To se jasno može videti u slučaju prvorodnog čoveka Adama koji je posle grehopada izgubio mogućnost da se kreće ka oboženju. Nalazeći se u ovakvom stanju teške obolelosti, čovek nije više u stanju da se iznova usmeri ka Bogu.[23] Da bi se ljudsko biće vratilo na put prvobitnog naznačenja, trebalo je da dođe do najvećeg događaja u istoriji čovečanstva – ovaploćenja Sina Božijeg. Upravo u tome se i nalazi razlog Hristovog utelovljenja. On je postao sudeonik ljudske prirode da bi čovek mogao, po blagodati, da postane pričasnik božanske prirode. Poetski se izražavajući, Sv. Grigorije o tome kaže sledeće:

„Postanimo kao Hristos, jer je i On postao kao mi; postanimo bogovi blagodareći Njemu, jer je i On (postao) čovek radi nas. On je primio lošije da bi nama dao bolje; osiromašio je da bi se mi obogatili Njegovim siromaštvom; primio je izgled sluge, da bi mi dobili slobodu; spustio se da bi se mi uzvisili; bio je iskušan da bi smo mi pobedili; bio je obeščašćen da bi se mi proslavili; umro je da bi se mi spasili... Neka čovek da sve, sve prinese na dar onome koji je sebe dao u otkup i razmenu; nijedan dar nije uporediv sa time da čovek daruje Bogu samoga sebe poznavši silu tajne i postavši radi Hrista sve ono što je On postao radi nas.“[24]

Tako je čovečanska priroda postala zauvek delom Božije prirode. Čovečanska priroda je sada (Hristom) uznesena u sami zagrljaj Svete Trojice. Ništa više ne može odvojiti ljudsku prirodu od Boga.[25] Bog i čovek su sjedinjeni u Hristu Bogočoveku. Ugledajući se na Hrista i prebivajući u Njegovoj prisutnosti čovek je u neprestanom uzdizanju ka Njemu. Upravo Hrist predstavlja već pomenutu vertikalnu i novu stvarnost, stvarnost koju ljudsko biće uporno želi bezuspešno da porekne, pošto je ona deo njegove prirode. Svako ljudsko biće u sebi nosi prazninu koja teži za onostranim, za transcedentnim kako, uostalom, svedoče sve svetske religije.

Nova stvarnost nastala je ovaploćenjem Reči, učinila je Crkvu delatnom kroz delovanje Svetog duha, ne samo spoznajom u zajednici, već i novim životom. Ona nam se ne daje na spoljašnji način, već kao promena našeg bića, kao preobražavanje kojem čovek ne pristupa prostim čitanjem Svetog pisma, niti upoznavanjem dogmata, već umiranjem i vaskrsavanjem sa Hristom u krštenju, primajući u miropomazanju pečat Duha i postajući član u Pričešću Tela Hristovog. Tako, napreduje stalno u punini poznanja ka čoveku savršenom u Isusu Hristu.[26] Kroz blagodat Duha svetog, u procesu upodobljavanja, čovek doživljava preobražaj ličnosti[27] u kojem njegovo celokupno telo, u svom duhovnom i materijalnom smislu, biva izmenjeno. Bog kroz proces oboženja usmerava čovekovu slobodnu volju ka sebi da bi se čovek, prinoseći Bogu svoju slobodu i samovlasnost, ponovo sjedinio sa Njim.[28]

Ljudsko biće postaje ličnost tek onda kada izađe iz individualističkog načina postojanja,[29] kada počne da živi život ljubavi i požrtvovanja prema bližnjem, a da bližnji predstavlja svakog čoveka u potrebi. Tako, oboženje, preko bića koje biva oboženo, deluje i na svet koji ga okružuje šireći blagodat i oslikavajući Hrista, noseći sa sobom neugasivi plamen spasonosne vere. Oboženje nema samo soteriološki karakter, već i psihofizički jer definiše osobu u celosti, ono preobražava kompletnu ličnost i menja duhovni i materijalni vid čoveka. To je upravo ono samoostvarenje i individuacija o kojoj je govorio Jung.

Ličnost se može razviti kada čovek svesnom moralnom odlukom izabere sopstveni put, i to kada taj put smatra najboljim putem.[30] Prava ličnost uvek ima opredeljenje i veruje u njega.[31] Pronaći sebe i sopstveni put i kada se taj put smatra najboljim mogućim izborom, znači ostvariti ličnost. Individuacija predstavlja dinamičan proces koji traje čitavog života i sa sobom nosi niz iskušenja i situacija koje se moraju prevazići kako bi se taj proces završio.[32] Ovakav stvaralački individuacioni proces podrazumeva prepoznavanje sopstvenih pogrešaka i mana, u hrišćanskoj terminologiji – grehova, i katarzu do koje se dolazi pokajanjem.[33] Čovek kao ikona – slika Boga predstavlja ličnost u svojoj potenciji, odnosno, mogućnost da sebe ostvari kao ličnost i prevaziđe sopstvenu prirodu. Sagledavajući ovaj proces pravoslavni teolog Panajotis Hristu kaže sledeće:

 

„Slika pripada kategoriji prirode, a podobije kategoriji ličnosti i zapečaćuje ljudsko savršenstvo. Ličnost se formira tokom naporne borbe koja za cilj ima uzdizanje ljudske prirode, ili bolje reći njeno prevazilaženje. Formiranje ličnosti znači preobražaj pokreta u energiju, prirodne volje u gnomičku (ličnu) volju, slike u podobije. Drukčije formulisano, ono znači uzdizanje čoveka u oblast božanskog i njegov dijalog s Bogom licem k licu. Na taj se način ispunjava krajnji cilj njegovg stvaranja koji je da slavoslovi Božanstvo i da bude učesnik Božanske slave i svetlosti.“[34]

 

Veoma je bitno naglasiti važnost Crkve kao mesta oboženja čoveka. Po pravoslavnoj teologiji ovo podrazumeva sledeće: ljudsko biće pokajanjem, Svetom tajnom krštenja i miropomazanja postaje delom Crkve[35] - Tela Hristovog - i prima blagodat Duha Svetog. Nastavljajući da živi u skladu sa učenjem Crkve, kroz Svete tajne ispovedanja i evharistije, ljudsko biće kao živi ud Tela Hristovog postaje podobno Hristu, suobličava se sa Njim - obožuje se. Ova promena se ne dešava samo u unutrašnjosti ljudskog bića već prožima sve delove tela, naglašavajući pritom eshatološku dimenzuju oboženja, odnosno, potpuno preobraženje. Oboženje čoveka počinje i savršava se u zemaljskom životu, ali se u potpunosti realizuje u budućem veku. Ljudsko biće se u ovostranoj – zemaljskoj egzistenciji priprema za oboženje, međutim, samo „tamo“, nakon prelaska u drugi svet, ono ga i dostiže; to i jeste „granica tajne“ hrišćanske vere.[36]

 


[1] Vidi: Kapsanis, 44.

[2] Vidi: Sajer, 1996: 111.

[3] Alfejev

[4] Sv. Atanasije Veliki, 2005: 54.

[5] St. Gregory Nazianzen, 1983:

[6] Midić

[7] Vidi: Brija, 354.

[8] Vidi: Panajotis, 1999: 206.

[9] Vidi: Isto, 207.

[10] Ef 4:24

[11] Vidi: Brija, 2004: 354.

[12] Vidi: 1Moj 2, 7

[13] Vidi: 1Moj 1, 26, 27

[14] Vidi: Jevtić, 2.

[15] Ps. 82, 6

[16] Vidi: 2Pet 1, 4

[17] Fil 3, 21; 1Kor 15, 49; 2Kor 3, 18

[18] Vidi: Brija, 313.

[19] Russell, 1998.

„Učenje o energijama i delanjima ili božanskim nestvorenim radnjama plod je kasnijeg razvoja vizantijske teologije; ovo učenje je dobilo suštinsku važnost u raspravi Svetog Grigorija Palame sa sholastičkim latinskim teolozima Varlaamom i Akindinom. Rasprava je bila o prirodi blagodati i oboženja. Pravoslavno bogoslovlje, kako ga je razvio Sv. Grigorije Palama i drugi isihasti onoga doba, razumeva Svetlost koju vide svetitelji i Slavu koja ih okružuje kao nestvorene Božije energije.“

Ziziulas, Oboženje svetih kao ikona carstva božijeg

„Palama je svoju teološku sintezu protiv latinskih sholastičkih teologa formulisao oslanjajući se pretrežno na iskustvo svetih isihasta. Protivno onima koji su učili da je Tavorska svetlost bila samo simbol Hristovog božanstva, Sveti Grigorije Palama pokazuje da je ta svetlost energija koja zrači iz božanske suštine, da je nestvorena i da nema sopstvenu ipostas. Blagodat je izbijanje Boga iz Sebe, sijanje ka vani Njegovog ličnog nevidljivog lika.“ Brija, 327.

[20] Vidi: Brija, 313.

[21] Vidi: Russell., vidi još: Brija, 327.

[22] Vidi: Alfejev.

[23] Vidi: Kapsanis, 2004: 21.

[24] Saint Gregory Nazianzen, 313.

[25] Vidi: Kapsanis, 23.

[26] Majendorf, 2003.

[27] O interdisciplinarnom i interkonfesionalnom pristupu na temu uticaja religioznog iskustva na promenu ili preobražaja ličnosti, videti: Srđan Sremac, Fenomenologija konverzije, CEIR i Teološki Fakultet, Novi Sad, 2007.

[28] Vidi: Majendorf, 24.

[29] Vidi: Kapsanis, 69.

[30] Vidi: Jung, 1971: 261.

[31] Vidi: Isto, 264.

[32] “Da bi se dostigla ličnost potrebno je ispuniti veliki broj uslova. Za to je potreban ceo ljudski život sa svim svojim biološkim, socijalnim i psihološkim aspektima. Ličnost je najviše ostvarenje urođenog svojstva posebnog ljudskog bića. Ličnost je delo najviše životne hrabrosti, apsolutna potvrda individualnog postojanja i najuspešnije prilagođavanje na univezalnu datost uz najveću moguću slobodu sopstvenog odlučivanja.” Jung, 261.

[33] Vidi: Jerotić, 2004: 344. Naglasak je originalan.

[34] Panajotis, 207.

[35] Pod ovim se podrazumeva „Pravoslavna crkva“

[36] Vidi: Alfejev, Eshatološka perspektiva



Komentari (25)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Velimir Mladenovic Velimir Mladenovic 19:46 26.04.2008

G. Knezevicu,

vasi tekstovi su zaista najbolji. Ne samo po tome sto razmisljamo na slican nacin, vec i zbog toga sto se mnogo toga moze iz njih nauciti. Cinjenice koje ste izneli, mislim da su mnogim ljudima nepoznate, s obzirom na to da ljudi ovim pitanjima prilaze na vrlo grub nacin. O njima retko razmisljaju, ili ih doticu samo u okviru neke mnogo vece teme, pa cak i tada cini mi se da ne mogu sebi da razjasne neka pitanja.
Mislim da sam sebi ovo vrlo razjasnio, s obzirom da moj veroucitelj govori skoro isto kao sto vi pisete.
Hvala vam na ovakvim tekstovima.
Zato sam izdvojio neke misli V. Nikolaja, njima se uvek vracam.
Preporuka za tekst i Hristos Vaskrs


ВЕЛИКИ ЧОВЕК
Не можеш бити велики човек докле год себе сматраш умрлим.
Не можеш бити велики човек ни на једном месту на свету и ни у једном положају у друштву; -
прво, докле год имаш страх ма од чега мањег од Бога;
друго, докле год имаш љубав према чему мањем од Бога, и
треће, докле се год не привикнеш сматрати своју смрт нечим бившим, а не нечим будућим.
Nikola Knežević Nikola Knežević 20:10 26.04.2008

Re: G. Knezevicu,

Hvala Velimire na lepim rečima i preporuci. Pitanje suštine naše egzistencije prevazilazi mogućnost racionalne dedukcije i ono zadire u onostranost, transcedentnost, ali istovremeno i u ono što je imanentno u našoj ljudskoj prirodi, a nije moguće obuhvatiti isključivo razumom....

Vaistinu Vaskrse!
vucko vucko 20:15 26.04.2008

Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe


ВЕЛИКИ ЧОВЕК
Не можеш бити велики човек докле год себе сматраш умрлим.
Не можеш бити велики човек ни на једном месту на свету и ни у једном положају у друштву; -
прво, докле год имаш страх ма од чега мањег од Бога;
друго, докле год имаш љубав према чему мањем од Бога, и
треће, докле се год не привикнеш сматрати своју смрт нечим бившим, а не нечим будућим.


Moram da priznam da ili ne razumem ovo, ili je loše citirano, ili je prilično opasno razmišljanje, a i ne baš u skladu sa onim što ja shvatam da je hrišćanstvo (recimo u raskoraku sa "drugom najvećom zapovesti".

Velimir Mladenovic Velimir Mladenovic 20:21 26.04.2008

Re: Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe

nije lose citirano, to je iz knjige Vladike Nikolaja "Misli o dobru i zlu". Ako je niste citali toplo vam je preporucujem. Ako je nemate, imate moj mejl u profilu, rado cu vam je poslati.

Hvala, pozdrav
vucko vucko 20:33 26.04.2008

Re: Ljubi bližnjega svojega kao samoga seb

nije lose citirano, to je iz knjige Vladike Nikolaja "Misli o dobru i zlu". Ako je niste citali toplo vam je preporucujem. Ako je nemate, imate moj mejl u profilu, rado cu vam je poslati.

Zahvaljujem na ponudi, ali ja sam ona malo tvrđa zemlja iz biblijske parabole, a i ovo uskraćivanje ljubavi prema svima osim Bogu u cilju postizanja veličine mi je prilična negativna preporuka - hvala, ali ne hvala.
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 21:36 26.04.2008

Re: Ljubi bližnjega svojega kao Sebu

ajde, Vuke, ne joguni se mnogo neg Dikevlu u ruke pa sa dozovi k jedinoj pravoj istini, onoj bogopoznanja.
kumashimoto kumashimoto 19:56 26.04.2008

Obozenje

Odlican tekst u pravo vreme, narocito zbog onih silnih polemika na drugim postovima. O Obozenju kao smislu ljudske egzistencije i osnovnom "zadtaku" svakog hriscanina je pisao i Vladeta Jerotic u delu "Individuacija i (ili) obozenje" . Toplo preporucujem.

Hristos voskrese!
Nikola Knežević Nikola Knežević 20:13 26.04.2008

Re: Obozenje

kumashimoto
Odlican tekst u pravo vreme, narocito zbog onih silnih polemika na drugim postovima. O Obozenju kao smislu ljudske egzistencije i osnovnom "zadtaku" svakog hriscanina je pisao i Vladeta Jerotic u delu "Individuacija i (ili) obozenje" . Toplo preporucujem.

Hristos voskrese!


Odlična knjiga, koja sagledava pojam indivuduacije kod Junga i pojam oboženja. Pridružujem se preporuci.

Vaistinu Voskrese!
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 21:40 26.04.2008

Re: Obozenje

interesantno da je valter benjamin Junga smatrao za estetu fašizma.
igipop igipop 19:57 26.04.2008

...

Nemoj da se ljutis ali cemu sve to sluzi?

I gde sve to vodi?

I sta sve to znaci?

Kakva istina je recena?

Velimir Mladenovic Velimir Mladenovic 19:59 26.04.2008

Re: ...

G. Knezevic je lepo objasnio da se ne mesaju ljudi koji ovakve tekstove ne razumeju, i ovo ne treba shvatiti kao prihvatanje nekakve dogme...
vucko vucko 20:07 26.04.2008

Re: ...

G. Knezevic je lepo objasnio da se ne mesaju ljudi koji ovakve tekstove ne razumeju, i ovo ne treba shvatiti kao prihvatanje nekakve dogme...

Pa i nije to objasnio. A g. Knežević je školovani teolog, pa bih ja pre računao da su mu Igijeva pitanja sjajan šlagvort :)
Nikola Knežević Nikola Knežević 20:42 26.04.2008

Re: ...

igipop
Nemoj da se ljutis ali cemu sve to sluzi?


Nema ljutnje

Ako misliš na oboženje, ono predstavlja proces duhovnog razvoja u kome se čovek pod Božijom blagodati upodobljava - postaje sličan Bogu, obožuje se. Odbacuje stare navike, udaljava se od greha i svoje misli usklađuje sa Božanskim vrlinama i voljom...

igipop
I gde sve to vodi?


Vodi ka ispunjenu čovekovog prvobitnog naznačenja, pre grehopada, jedinstvu i skladnošću sa Bogom, Spasenju.

igipop
I sta sve to znaci?


Znači hrišćanski odgovor na večno pitanje filosofije, pitanje smisla ljudske egzistencije.

igipop
Kakva istina je recena?


Istina? Šta je istina? Za hrišćanina je ovo istina, za ateistu ludost i apsurd, za Budistu ili Hindusa, još jedan put do vrha planine... "Ko ima uši da čuje, neka čuje..." Svako ima mogućnost izbora, i pravo da ima sopstveni pogled na svet.

Citiraću Bogdana Lubardića sa BF SPC: "Jer samo biti znači nalaziti ili naći ljudski odgovor na misteriju postojanja, odnosno na pitanje na što ga upućuje izazov bivstovanja. Biti hrišćanin znači da je taj odgovor pronađen ili da se uvek iznova pronalazi i produbljuje sa Hristom u Bogu. Dakle, živeti u Hristu za hrišćanina znači istinski biti ljudsko biće, odnosno biti pripadnik čovečantsva koje se smisleno preobražava na putu ka Bogu kao suštvom bitstvu. "


Srđan Fuchs Srđan Fuchs 21:43 26.04.2008

Re: ...

igipop
Nemoj da se ljutis ali cemu sve to sluzi?I gde sve to vodi?I sta sve to znaci?Kakva istina je recena?


služi rišćanima.

vodi u neku vrstu samozadovoljnosti.

znači da im je vera u rista jedini smiso života.

poduprta je teza da if christ is true thence everything is fine sa jedinkom.
Dawngreeter Dawngreeter 00:11 27.04.2008

Re: ...

Nikola Knežević
Za hrišćanina je ovo istina, za ateistu ludost i apsurd


Nisam siguran sta se konotira pod ludost, ali apsurd vazi samo u slucaju apsurdista i uslovno receno egzistencijalista i nihilista. Naravno, kao apsurdista ja sam prilicno siguran da izvan apsurda nista ne postoji sto nije deluzija, ali mi ovo nekako izgleda kao tvrdjenje da su duhovna stremljenja nesto za sta ateisti nisu sposobni. Sekularni humanizam je samo jedan od primera koji ilustruje suprotno.
igipop igipop 08:25 27.04.2008

Re: ...

Nije problem. mogu i da se ne mesam. Mada razumem da je svaki tekst poziv na razgovor diskusiju ili sta vec. Domacin se istina je ogradio, u smislu da se ne radi o nametanju, ali poziv "da se ne mesaju ljudi koji ovakve tekstove ne razumeju" nisam nasao.

Ima ipak nesto problematicno u tome "da se ne mesaju ljudi koji ovakve tekstove ne razumeju". Ako sam dobro razumeo radi se o stvarima koje su van polja ljudskog poimanja (parafraza). Ako je to tacno kako iko (od ljudi) ovo moze razumeti?

Ja o ovim stvarima imam cvrst, svakodnevnim iskustvom dokazan stav. I nisam srecan zbog njega, Ziveti u Bogu i sa Bogom je lakse...
Nikola Knežević Nikola Knežević 08:52 27.04.2008

Re: ...

Nije problem. mogu i da se ne mesam. Mada razumem da je svaki tekst poziv na razgovor diskusiju ili sta vec. Domacin se istina je ogradio, u smislu da se ne radi o nametanju, ali poziv "da se ne mesaju ljudi koji ovakve tekstove ne razumeju" nisam nasao.


Svako je dobrodosao da ucestvuje u diskusiji, razlicita misljenja i stavovi ovakvu diskusiju cine zanimljivijom i dubljom... Poucite nas, poučimo se, samo istinotražitelji su istinski Bogotražitelji...
dunjica dunjica 11:30 29.04.2008

Re: ...

Srđan Fuchs
igipop
Nemoj da se ljutis ali cemu sve to sluzi?I gde sve to vodi?I sta sve to znaci?Kakva istina je recena?


služi rišćanima.

vodi u neku vrstu samozadovoljnosti.

znači da im je vera u rista jedini smiso života.

poduprta je teza da if christ is true thence everything is fine sa jedinkom.


Čemu sprdnja?


ivana23 ivana23 21:09 26.04.2008

Svima koji sutra slave Uskrs

Hristos voskrese

Nikola Knežević Nikola Knežević 21:21 26.04.2008

Re: Svima koji sutra slave Uskrs

Hvala, Vaistinu voskrese.
Vasa S Tajcic Vasa S Tajcic 23:49 26.04.2008

Re: Svima koji sutra slave Uskrs

Hvala. Vaistinu vaskrse!!!
Boro Boro 01:50 27.04.2008

Koreni reci i terminologija

Nikola, hvala za jos jedan lep tekst na ovom blogu!

Ovom prilikom, imao bih dva pitanja vezana za terminologiju. Naime, dopalo mi se sto ste se potrudili da objasnite odredjeni broj "uzestrucnih" pojmova vezanih za pravoslavno-hriscansku teologiju, koji inace nisu u siroj upotrebi u Srpskom jeziku, i zapravo verujem da mali broj ljudi i zna njihovo pravo znacenje. Konkretno, pojam sa kojim sam oduvek imao puno problema je i "podobije", koje ste objasnili kao:

Podobije (gr. ομοιωσις - lat. similitudo) predstavlja stanje savršenstva na koje je čovek pozvan. Podobije jeste osnovno usmeravanje i kretanje lika ka Božijem savršenstvu.


Zanima me, da li mozda znate koren ove reci u nasem jeziku? Ocigledno, "podobije" je rec slovenskog porekla, ali mene ne asocira na "stanje savrsenstva". Ovo pitam ne samo iz puke radoznalosti, nego da bih bolje razumeo i sam pojam - znati korene neke reci cesto moze biti od velike pomoci i u razumevanju samog pojma koji ta rec oznacava. Meni jedino sto pada na pamet, a moglo bi biti u vezi, jeste rec "podobnost", "podoban" (u smislu "uskladjenosti "sa Bogom/savrsenstvom; mada bi asocijacija na podobnost mogla da izazove i neka zlurada tumacenja, svestan sam toga...).

Drugo pitanje se odnosi na pojasnjavanje pojmova "vertikalnog" i "horizontalnog", u smislu "vertikalne/horizontalne stvarnosti" (kraj prvog odeljka), i kretanju u okvirima iste. Naravno, ovi pojmovi su, verujem svima, manje-vise intuitivno jasni. Ali opet, radi se o bitnim pojmovima, srecem ih cesto kada citam/slusam religiozneljude/teologe, pa stoga mislim da bi bilo korisno cuti i vase misljenje o ovim pojmovima.
Nikola Knežević Nikola Knežević 09:29 27.04.2008

Re: Koreni reci i terminologija

Zanima me, da li mozda znate koren ove reci u nasem jeziku? Ocigledno, "podobije" je rec slovenskog porekla, ali mene ne asocira na "stanje savrsenstva". Ovo pitam ne samo iz puke radoznalosti, nego da bih bolje razumeo i sam pojam - znati korene neke reci cesto moze biti od velike pomoci i u razumevanju samog pojma koji ta rec oznacava. Meni jedino sto pada na pamet, a moglo bi biti u vezi, jeste rec "podobnost", "podoban" (u smislu "uskladjenosti "sa Bogom/savrsenstvom; mada bi asocijacija na podobnost mogla da izazove i neka zlurada tumacenja, svestan sam toga...).


Arhaičan pojam koji znači "biti nalik na", biti sličan. Nisam siguran za etimološku definiciju ove reči u staroslovenskom ili crkvenoslovenskom jeziku, ali evo izvoda iz moga rada, a koji objašnjava etimologiju reči jevr. reči d'mut ili demut

Podobije (sličnost Bogu, lat. similitudo) ima mnogo jasnije značenje. Jevrejska reč d’ mut (grč omoiosin. , lat. similitudo) se završava tipično za apstraktnu imenicu i očigledno je povezana sa glagolom biti sličan, oslikavati, ličiti; imenica označava plan ili model (1Kralj 15, 10). Ova reč se u Svetom pismu pojavljuje 25 puta a najviše u vizijama proroka Jezekilja, npr. u Jez 1, 5, gde ima značenje „slično kao“ . Reč d’mut u 1Moj 1, 26 verovatno je dodao sam biblijski pisac kome je u ovom kontekstu smetala sama reč selem: bojao se da će čitalac pogrešno shvatito da se ovde radi o potpunoj sličnosti Boga i čoveka. Pošto je Stari zavet pun antrpomorfizama, autor je ovde hteo da naglasi da je Bog hteo da stvori odraz svog božanskog bitija u vidljivom svetu, odraz koji ima isti oblik kao i sam Bog. Reč podobije se pojavljuje u teofanijskim delovima proroka Jezekilja u kojima se značenje reči odnosi na vizuelnu sličnost. Najvažnije reference za ovu reč nalaze se u 1Moj l, 26 i 1Moj 5, 1 gde se one eksplicitno odnose na čoveka koji je stvoren na sliku i sličnost Božiju. U 1Moj 5, 3 nalazimo referencu na osnovu koje se može uporediti odnos i značenje same reči: kako je Set stvoren da bude sličan Adamu, tako je i Adam kao prvi čovek stvoren da bude sličan Bogu.
Postoji više teorija o značenju reči selem i d’mut. Irinej Lionski (oko 180. godine.) predstavlja tradicionalno tumačenje po kojem reči slika i podobije predstavljaju dva aspekta čovekove prirode. Lik predstavlja čovekove prirodne kvalitete (razum, osobenost itd.) koji ga čine sličnim Bogu, dok podobije, sa druge strane, obuhvata božansku, otkupljujuću milost usmerenu ka čoveku. Ovo tumačenje je više alegorijskog karaktera nego etimološkog i ne sadrži izvorna značenja ovih reči. Naizmeničnom upotrebom reči lik i podobije se postiže dopunjavanje značenja tih reči u datom kontekstu. Reč koja se koristi u latinskoj Vulgati - pojam similitudo – odnosi se u većoj meri na stvarnost čoveka kao žive slike u rastu. Može se reći da je ova sličnost poziv koji će se razviti tokom života po delovanju Svetog duha, u očekivanju eshatološkog ostvarenja.

Drugo pitanje se odnosi na pojasnjavanje pojmova "vertikalnog" i "horizontalnog", u smislu "vertikalne/horizontalne stvarnosti" (kraj prvog odeljka), i kretanju u okvirima iste. Naravno, ovi pojmovi su, verujem svima, manje-vise intuitivno jasni. Ali opet, radi se o bitnim pojmovima, srecem ih cesto kada citam/slusam religiozneljude/teologe, pa stoga mislim da bi bilo korisno cuti i vase misljenje o ovim pojmovima.


To je klasicna analogija sa kojom se zeli pokazati neodvojivost duhovnog i materijalnog sveta. Horizontalna stvarnost je ono sto predstavlja nasu materijalnu egzistenciju u kojoj zivimo. U ovakvoj horizontalnoj percepciji stvarnosti, pitanje smisla covekove egzistencije ne može da se obuhvati u potpunosti, niti je oslobođeno od njegove materijalne kauzalnosti i determinisanosti. Vertikalni pristup problemu ne daje samo širi pogled na ovaj problem, već predstavlja novi horizont unutar kojeg čovek može da ostvari sebe i da objasni misteriju naseg postojanja. Svetopisamska paradigma nam nesumnjivo pruža otvoren i optimističan pristup problemu.

Krst je jos jedna analogija sa kojom se moze objasniti neodvojivost materijalnog i onostranog. Transcedentno i onostrano presecaju nasu materijalnu egzistenciju. U samom centru toga preseka se nalazi covek koji predstavlja posrednika izmedju ove dve stvarnosti. To je neodvojivi deo njegove prirode... Centar u kome se presecaju ove dve ravni jeste srediste u kojem covek postize ravnotezu i skladnost izmedju svoje materijalne i duhovne prirode, dakle, u Krstu kao simbolu raspetog Hrista....
Boro Boro 11:31 30.04.2008

Re: Koreni reci i terminologija

Nikola, hvala puno na opsirnom odgovoru! Bio sam malo u guzvi ovih dana, tek sada sam stigo da ga pogledam, i zahvalim se. Pozdrav!
Dilan Dog Dilan Dog 16:22 28.04.2008

Vrednosti

Nikola Knežević
Ukoliko se svet posmatra isključivo iz materijalističke perspektive, ako se svako pitanje interpretira isključivo racionalistički, ne uzimajući pritom u obzir duhovni aspekt, kako sopstvene prirode, tako sveta uopšte, nalazimo se pred zaokretom u istoriji čovečanstva. Perspektiva iz koje posmatramo svet je drugačija ako ne podrazumeva samo horizontalnu ravan. Čovek nije samo biće koje je od drugih vrsta odvojeno skokom, već mnogo više od toga - on svoju egzistenciju dobija i u vertikalnoj i u horizontalnoj stvarnosti.

Ja nisam pesimista u vezi sa pitanjem duhovnih vrednosti (uopste). Nasa civilizacija znacajno je materijalisticki orijentisana, ali ipak u njoj egzistiraju duhovne vrednosti, iako nisu u prvom planu.

Arhiva