Podobije i oboženje kao smisao ljudske egzistencije

Poštovani blogeri, uoči Uskrsa, najvećeg hrišćanskog praznika, smatrao sam prikladnim da podelim sa vama tekst koji govori o čovekovom naznačenju onako kako ga posmatra hrišćanstvo. Molim vas da ovaj tekst ne shvatate kao bilo kakvo nametanje određenih dogmatskih sadržaja, jer svako ima pravo na sopstveno mišljenje i svetonazor, već isključivo kao stav koji je meni najbliži i na najbolji način oslikava lični pogled na ovu temu.

Smisao ljudske egzistencije je najvažnije pitanje kojim se filosofija bavi. Sagledavajući ovaj problem u postmodernističkom dobu koje potpuno relativizuje moralne i etičke norme, a duhovne vrednosti interpretira kao subjektivne doživljaje, dodaje mu se novo, „objektivno”, naučno i materijalističko objašnjenje. U društvu koje egzistencijalizam primenjuje u teoriji, a nihizam u praksi, čoveku je zaista teško da se osmisli i objasni sopstvenu egzistenciju. Sve dok želi život autonoman od Boga, postavlja se u središte smisla sopstvene egzistencije.[1] Čovek na ovaj način ostaje bezlična monada, usamljen i bačen u vrtlog ništavila - samo jedna karika u lancu uzroka i posledica u zatvorenom svemiru[2] u kojem Bog, čak iako postoji, samo nemo posmatra. Da li je ovo zaokret u istoriji čovečanstva o kojem je Fojerbah svojevremeno govorio? Ukoliko se svet posmatra isključivo iz materijalističke perspektive, ako se svako pitanje interpretira isključivo racionalistički, ne uzimajući pritom u obzir duhovni aspekt, kako sopstvene prirode, tako sveta uopšte, nalazimo se pred zaokretom u istoriji čovečanstva. Perspektiva iz koje posmatramo svet je drugačija ako ne podrazumeva samo horizontalnu ravan. Čovek nije samo biće koje je od drugih vrsta odvojeno skokom, već mnogo više od toga - on svoju egzistenciju dobija i u vertikalnoj i u horizontalnoj stvarnosti.

Čovek je stvoren kao lik – ikona Trojedinog Boga - čija duhovno – telesna sastavljenost (kao njegova svojstvenost) svedoči o njegovom naznačenju. Stvoren kao ikona Božija, predodređen je da postane podoban onome koji ga je stvorio, to jest, Hristu – bogočoveku kroz čije ovaploćenje dobija mogućnost da postane sličan Bogu. Drugim rečima, zahvaljujući Bogoovaploćenju, čovek po „usinovljenju“ ima mogućnost da postane ono što je Sin Božiji po prirodi.[3] „On je postao čovekom, da bi mi mogli postati bogom."[4] „Čovek je jedino stvorenje mimo svekolike ostale tvorevine koje može postati bog.“[5] Na osnovu ovaploćenja Sina Božijeg koji je savršen čovek, i sjedinjenja svega u Njemu, nameće se zaključak da svet ne može da postoji bez čoveka, kao i da je prvi čovek Adam stvoren kao ikona Hrista i to sa namerom Božijom da se čovek na kraju upodobi Hristu tako što će sam biti vozglavljen u ličnosti Sina Božijeg.[6]

Šta zapravo znači upodobiti se Hristu? Čovek na svom putu koji počinje pokajanjem i krštenjem prolazi kroz katarzu, proces preumljenja, oboženja i podobija kao kranjeg cilja i osnovnog naznačenja. Podobije (gr. ομοιωσις - lat. similitudo) predstavlja stanje savršenstva na koje je čovek pozvan. Podobije jeste osnovno usmeravanje i kretanje lika ka Božijem savršenstvu.[7] Ljudsko biće kao ikona nije savršeno biće ali ima tendenciju ka savršenstvu. Ovaj nedostatak se dopunjuje čovekovom funkcijom upodobljenja.[8] Tako se značenje ikone može okarakterisati kao podobije u svojoj potenciji, dok podobije podrazumeva ostvarivanje ikone u potpunosti.[9] Podobije je stanje koje pretpostavlja slobodno i svesno iskustvo obožujuće blagodati. Čovek se kreće između lika i podobijaprevazilazeći suprotnost između „starog" i „novog čoveka"[10], između negativnog u čovečanskom posle pada u greh i novog u čovečanskom - oboženoga u Hristu.[11]

Čovek je pozvan da nasledi Carstvo nebesko kroz obožavajuću blagodat koju prima krštenjem i kroz miropomazanje učestvujući u Svetim tajnama Crkve u zajednici vernih koji predstavljaju telo Hristovo. Čovek ne može da se ostvari bez Boga. On bez Boga nije u potpunosti ostvarena ličnost. O čoveku bez Boga se može govoriti u ontološkom smislu, ali čovek postaje ličnost u eklesiološkom i eshatološkom smislu tek kada svoju horizontalnu egzistenciju ostvari kroz vertikalnu dimenziju, odnosno, kada se nalazi u ostvarenju Bogom mu datog naznačenja. Krst kao simbol raspetog Hrista simbolizuje i čoveka u kome se ukrštaju dva sveta, nebeski i zemaljski. On u sebi sadrži i onostrano i materijalno, u njega je Bog udahnuo svoj dah (nephesh),[12] učinio ga duhovnim bićem koliko i materijalnim, slovesnim i samovlasnim. Bog je čoveku dao slobodnu volju i načinio ga je po svom liku i obličju.[13] Zato, ako čovek porekne Boga, poriče sebe kao Njegovu tvorevinu i relativizuje sopstvenu prirodu, spušta se na nivo biološkog egzemplara koji nije ništa više od niza biološko – hemijskih reakcija u organizmu. Hrišćansko – bogoslovska antropologija nadilazi ostale antropologije koje pokušavaju da objasne čoveka sa materijalističkih i idelističkih stanovišta. Čovek se u njima sagledava nepotpuno, jednostrano i ograničeno, jer one ne obuhvataju sve beskrajne bogočovečanske dimenzije i mogućnosti ljudskog bića.[14]

Po hrišćanskoj antropologiji čovek je pozvan da bude više - pozvan je na oboženje. U Starom zavetu o ovome govori psalmista,[15] a u Novom zavetu apostol Petar podseća na Božije obećanje i čovekovu mogućnost da postane pričasnik Božije prirode (gr. θείας κoινωνoί φύσεως), [16] a apostol Pavle u poslanici Filipljanima govori o preobraženju i proslavljanju tela.[17] Oboženje je stanje preobraženja čovečanskog, prevazilaženje stvorene prirode i njeno konsolidovanje u istinskoj egzistenciji ponovnim aktualizovanjem mogućnosti koja joj je data od početka,[18]odnosno, eshatološko proslavljanje duše i tela i sinergično jedinstvo sa Bogom kroz učestvovanje u nestvorenim božanskim energijama.[19] Po teološkoj antropologiji oboženje je čoveku obećano od početka – ne predstavlja samo moguću stvarnost. Ono je istovetno sa podobijem, odnosno, predstavlja suštinski dinamički element začoveka. Oboženje je carsko dostojanstvo do kojeg dolazi podobije, konačni kraj ili prirodna veličina na koju je čovek pozvan.[20] Sagledavajući proces oboženja, Sv. Grigorije Palama je naglašavao da se suština oboženja nalazi u učestvovanju u nestvorenim božanskim energijama koje omogućavaju čoveku da se transcendira, da živi životom Hrista i tako i sam postane „nestvoren kroz milost“.[21] Oboženje nastaje posredstvom ljubavi čoveka prema Bogu. Po rečima Sv. Grigorija, „ljubav prema Bogu jeste put ka oboženju“. Vrhunac tog puta je sjedinjenje s Bogom koje i jeste oboženje.[22]

Smisao čovekove egzistencije nije puko moralno usavršavanje, odnosno, niz poduhvata koji bi ga učinili savršeno moralnim i etički prihvatljivim bićem. To je moguće i bez učestvovanja u blagodati Svetog duha i Hristove otkupljujuće žrtve o čemu svedoče nehrišćanske religije koje u manjoj ili većoj meri u svojim verskim postulatima sadrže puritanistička i asketska načela. Čovek ne može da postigne svoje naznačenje bez Boga, dakle, bez onoga koji ga je na samom početku i odredio. To se jasno može videti u slučaju prvorodnog čoveka Adama koji je posle grehopada izgubio mogućnost da se kreće ka oboženju. Nalazeći se u ovakvom stanju teške obolelosti, čovek nije više u stanju da se iznova usmeri ka Bogu.[23] Da bi se ljudsko biće vratilo na put prvobitnog naznačenja, trebalo je da dođe do najvećeg događaja u istoriji čovečanstva – ovaploćenja Sina Božijeg. Upravo u tome se i nalazi razlog Hristovog utelovljenja. On je postao sudeonik ljudske prirode da bi čovek mogao, po blagodati, da postane pričasnik božanske prirode. Poetski se izražavajući, Sv. Grigorije o tome kaže sledeće:

„Postanimo kao Hristos, jer je i On postao kao mi; postanimo bogovi blagodareći Njemu, jer je i On (postao) čovek radi nas. On je primio lošije da bi nama dao bolje; osiromašio je da bi se mi obogatili Njegovim siromaštvom; primio je izgled sluge, da bi mi dobili slobodu; spustio se da bi se mi uzvisili; bio je iskušan da bi smo mi pobedili; bio je obeščašćen da bi se mi proslavili; umro je da bi se mi spasili... Neka čovek da sve, sve prinese na dar onome koji je sebe dao u otkup i razmenu; nijedan dar nije uporediv sa time da čovek daruje Bogu samoga sebe poznavši silu tajne i postavši radi Hrista sve ono što je On postao radi nas.“[24]

Tako je čovečanska priroda postala zauvek delom Božije prirode. Čovečanska priroda je sada (Hristom) uznesena u sami zagrljaj Svete Trojice. Ništa više ne može odvojiti ljudsku prirodu od Boga.[25] Bog i čovek su sjedinjeni u Hristu Bogočoveku. Ugledajući se na Hrista i prebivajući u Njegovoj prisutnosti čovek je u neprestanom uzdizanju ka Njemu. Upravo Hrist predstavlja već pomenutu vertikalnu i novu stvarnost, stvarnost koju ljudsko biće uporno želi bezuspešno da porekne, pošto je ona deo njegove prirode. Svako ljudsko biće u sebi nosi prazninu koja teži za onostranim, za transcedentnim kako, uostalom, svedoče sve svetske religije.

Nova stvarnost nastala je ovaploćenjem Reči, učinila je Crkvu delatnom kroz delovanje Svetog duha, ne samo spoznajom u zajednici, već i novim životom. Ona nam se ne daje na spoljašnji način, već kao promena našeg bića, kao preobražavanje kojem čovek ne pristupa prostim čitanjem Svetog pisma, niti upoznavanjem dogmata, već umiranjem i vaskrsavanjem sa Hristom u krštenju, primajući u miropomazanju pečat Duha i postajući član u Pričešću Tela Hristovog. Tako, napreduje stalno u punini poznanja ka čoveku savršenom u Isusu Hristu.[26] Kroz blagodat Duha svetog, u procesu upodobljavanja, čovek doživljava preobražaj ličnosti[27] u kojem njegovo celokupno telo, u svom duhovnom i materijalnom smislu, biva izmenjeno. Bog kroz proces oboženja usmerava čovekovu slobodnu volju ka sebi da bi se čovek, prinoseći Bogu svoju slobodu i samovlasnost, ponovo sjedinio sa Njim.[28]

Ljudsko biće postaje ličnost tek onda kada izađe iz individualističkog načina postojanja,[29] kada počne da živi život ljubavi i požrtvovanja prema bližnjem, a da bližnji predstavlja svakog čoveka u potrebi. Tako, oboženje, preko bića koje biva oboženo, deluje i na svet koji ga okružuje šireći blagodat i oslikavajući Hrista, noseći sa sobom neugasivi plamen spasonosne vere. Oboženje nema samo soteriološki karakter, već i psihofizički jer definiše osobu u celosti, ono preobražava kompletnu ličnost i menja duhovni i materijalni vid čoveka. To je upravo ono samoostvarenje i individuacija o kojoj je govorio Jung.

Ličnost se može razviti kada čovek svesnom moralnom odlukom izabere sopstveni put, i to kada taj put smatra najboljim putem.[30] Prava ličnost uvek ima opredeljenje i veruje u njega.[31] Pronaći sebe i sopstveni put i kada se taj put smatra najboljim mogućim izborom, znači ostvariti ličnost. Individuacija predstavlja dinamičan proces koji traje čitavog života i sa sobom nosi niz iskušenja i situacija koje se moraju prevazići kako bi se taj proces završio.[32] Ovakav stvaralački individuacioni proces podrazumeva prepoznavanje sopstvenih pogrešaka i mana, u hrišćanskoj terminologiji – grehova, i katarzu do koje se dolazi pokajanjem.[33] Čovek kao ikona – slika Boga predstavlja ličnost u svojoj potenciji, odnosno, mogućnost da sebe ostvari kao ličnost i prevaziđe sopstvenu prirodu. Sagledavajući ovaj proces pravoslavni teolog Panajotis Hristu kaže sledeće:

„Slika pripada kategoriji prirode, a podobije kategoriji ličnosti i zapečaćuje ljudsko savršenstvo. Ličnost se formira tokom naporne borbe koja za cilj ima uzdizanje ljudske prirode, ili bolje reći njeno prevazilaženje. Formiranje ličnosti znači preobražaj pokreta u energiju, prirodne volje u gnomičku (ličnu) volju, slike u podobije. Drukčije formulisano, ono znači uzdizanje čoveka u oblast božanskog i njegov dijalog s Bogom licem k licu. Na taj se način ispunjava krajnji cilj njegovg stvaranja koji je da slavoslovi Božanstvo i da bude učesnik Božanske slave i svetlosti.“[34]

Veoma je bitno naglasiti važnost Crkve kao mesta oboženja čoveka. Po pravoslavnoj teologiji ovo podrazumeva sledeće: ljudsko biće pokajanjem, Svetom tajnom krštenja i miropomazanja postaje delom Crkve[35] - Tela Hristovog - i prima blagodat Duha Svetog. Nastavljajući da živi u skladu sa učenjem Crkve, kroz Svete tajne ispovedanja i evharistije, ljudsko biće kao živi ud Tela Hristovog postaje podobno Hristu, suobličava se sa Njim - obožuje se. Ova promena se ne dešava samo u unutrašnjosti ljudskog bića već prožima sve delove tela, naglašavajući pritom eshatološku dimenzuju oboženja, odnosno, potpuno preobraženje. Oboženje čoveka počinje i savršava se u zemaljskom životu, ali se u potpunosti realizuje u budućem veku. Ljudsko biće se u ovostranoj – zemaljskoj egzistenciji priprema za oboženje, međutim, samo „tamo“, nakon prelaska u drugi svet, ono ga i dostiže; to i jeste „granica tajne“ hrišćanske vere.[36]