ЧЕКАЈУЋИ ОТКРОВЕЊЕ
Тај кафић је био скрајнути огранак времена, једна од оних десетак неприметних димензија простора у овом универзуму. Мртваја ван матице, матрица фусноте. Осећао је то док врти свезнање ајфона и тражи тајне великог бизниса. Како почети? Како са мало зарадити много?
Или се задовољити хармонијом музике као највишим доказом да ипак постоји складност, блиставост и ментална лепота сама по себи и за себе?
Прихватити музику као алиби за своје неделање? Бити дух Џони Ротена који понавља: „нема будућности за тебе, нема будућности за мене“... Препустити се да те хипноза рока извуче из живота. Дозволити хармоничности музике да те олаким порукама убеди да је све безвредно.
А око њега, нас, излећу нови клинци, јунаци – прваци, занимљиви па незаменљиви, опозиционари па првоборци, пробрани па изабрани. Они се прилагођавају времену, па потом би да време прилагоде себи, да зауставе промене, историју. Да се не би неки нови клинци, или они маргинални, скрајнути, вратили на сцену.
Има ли нових догађања, римејка старих заноса или треба чекати неко чудо, невиђен догађај, неке специјалне изасланике, да заведу обичан, најобичнији, пристојан ред на овој планети? Без глади, рата, топљења глечера, немаштине и прљавштине, силе и неправде...
Шаљемо сигнале и сонде у дубине свемира и ако се нађе нека ванземаљска раса којој треба оваква планета има само један начин да јој поврати стару виталност, лепоту и сјај – да уништи штеточине на Земљи, цео људски род. Остало ће природа сама по себи и за себе.
А ми?
Ми чекамо откривање
неке нове-старе истине
која није нетрпељива
и.... и... и још да има
снагу откровења...
Од Take it easi Иглса рок је престао да мења свет. Бизнис и профит је бунтовнике претворио у златне коке. Оно што је цинично, без устручавања рекао Френки Запа „We are only in it for the Money“ – Ми смо ту само због пара. Али никог није била брига. И док је Боно из У2 певао „Још увек нисам нашао“... а Боб Марли покушавао да измири власт и опозицију на Јамајци, то је већ тада био само њихов проблем.
У чему је моћ музике да хиљаде певају у трансу, дижу руке и заклињу се некоме или нечему. Или себи?
Она обузима нашу пажњу, из уха стиже у срце и испуњава менталну сферу, подстиче потиснуте емоције, нуди заборав. Увлачи се у нашу бит променама ритма, светлосним ефектима и прејаким звуцима. Стално подстиче своју виталност хармоничним и протестним тоновима који се смењују.
Обрадујемо се: да, ухватио сам прошло време, било је тако лепо, тако добро, тако краткотрајно, тако давно... и ево га опет, вечито, само за мене, увек кад укључим у плејеру ове песме. Заборав је побеђена, добра времена су враћена, вечност је освојена, сада заувек можемо да живимо у лепоти које сами изаберемо. Не живимо сада и овде већ тамо и онда, и увек ћемо ту живети, заувек у Хотелу Калифорнија где сви играју, неки да се сете, а неки да забораве и где можеш доћи кад хоћеш, али не можеш више отићи.
Може ли се, и како, тако живети? Није ли то самоубиство биолошког нагона, негација прошлог живота, краткотрајна несвест да би се лакше прихватио свет? Ритуална молба богу Заборава да не заборави на нас.
Дај сваком по мало, мало мало,
А све остало поклони мени,
Мени, мени,
Боже мој!