Da sam kao sto nisam

Pre par dana sam imala jedan razgovor sa mojom najmlađom sestrom. Rekla mi je na ivici suza, da ne postoji nemoguće, i da je ona poverovala u to, kao što nije, nikada ništa ne bi uradiila u životu.
Tu noć baš i nisam spavala, razmišljala sam o tim rečima, kao i o rečenici, dok ne opipam neću verovati.
Koliko je vera kod svih nas bitna u životu i u kojoj meri se svodi na neverovanje ili verovanje u svaki trenutak proveden na ovoj zemlji.
Većinu svog života sam provela pokušavajući da uspostavim neku vrstu mosta, između ljudi. Nekada sam uspevala, a nekada ne. U slučaju neuspeha bih stala i pustilla, da odnese reka, negde daleko, daleko u nepovrat.
Legende kažu da ako ne prihvatiš sudbinu, onda postaješ svoj čovek jer je sam stvaraš.

Kod nas Roma je mislim to baš tako. Postoji neka crta u narodu koji opstaje 1000 godina bez države, lutajući i tražeći svoje parče sreće pod vedrim nebom i ne odustaje od toga.
Moje lično mišljenje je da su Srbi najsličniji nama, pa je možda zato i unazad vekovima i stradanje bilo zajedničko, ali opet postoji distanca, neki nevidljivi zid, koprena, koju treba skinuti i gledati otvorenim očima i prigrliti čvrsto i ne puštati, ne puštati jedne druge, nikada, nikada.

Da sam slušala sve savete koji su mi savetovali ljudi koji su se plašili da istraže svoje mogučnosti nikada ne bih uspela, da sam gledala na život sa strahom, nikada ne bih volela, da sam se stidela toga što jesam nikada ne bih postala ono što sam danas.

Da je svet bez boja, nestali bismo u sivilu svojih strahova, da je reka bez izvora i bez ušća, nikada ne bi prigrlila život u svoje tokove, da je sunce bez meseca, nebo ne bi imalo zlatan odsjaj u brdima.

Da sam ono što nisam, ne bih ustala posle najtežih udaraca zadobijenih od strane onih, koji misle da su svemogući, gospodari tuđe sreće i nesreće. Da ne hodam bosa kroz život ne bih znala za bol i sreću, da sam neko ko nisam, ne bih se smejala i kada mi srce plače.

Da sam poverovala da neko drugi upravlja sa mnom, ne bih gledala oko svoga oka i u njemu videla najveću ljubav na svetu.

Da sam poverovala, kao što nisam, u dobronamerne savete nedobronamernih ljudi, vetar bi me razneo poput peska u beskraj, pa eto stojim, još uvek, i postajem sve ono što su drugi poželeli da nisam.

Ja sam postala to što jesam, jer sam 1000 godina lutala svetom u potrazi za svojim ušćem.
Lutam kroz snove i lutaću zauvek, jer čovek se postaje, on se ne rađa.

U susret 8. Aprilu u Srpskom Narodnom Pozorištu, danu kada se obeležava Dan Roma , Dan Čoveka, danu kada sam poput svih rekla sebi, "da sam" , kao što nisam, prihvatila sve ono što društvo servira kao prihvatljivo za nas, ne bih vam svima dragi sugrađani pisala ovo.
Pa opet, stojim pred vama, otvorenog srca i širom raširenih ruku i čekam trenutak kada će nestati sve ono što nas razdvaja i kada ćemo puni života krenuti ka ušću.
Da sam kao što nisam, poverovala u nemoguće, ne bih postala to što jesam.