(сећања су веома важна обзиром да прошлост не можемо мењати)
ново ми животно окружење (Београд - је бооте ) тамо с'почетка седме деценије века зглајзнутог било је каписла да усталим прца. а како и не би кацмо Цимер и ја цео први факултетски семестар делили параваном преграђену собу у поткровљу ул Старине Новака (код наглуве бака Олге,пензионерке) са две медицинарке такође бруцошкиње које су исчекивале смештај ома ту за ћошком у ул 27 марта (студ. дом Вера Благојевић), по души више него добрих, а пуштених, к'о инас двоица, с'ланаца брига родитељских. ми равничари, а оне шумадијске брђанке, напасовасмо се .....сам' тако.
Цимер ми је био манекенски тип али затворен у себе, ћутолог, док ја откад се знам уста су ми вазда била пуна речи (посебно занимљивих за женске) и мени је најбољи друг увек била другарица тако да се, по природни знатижељан, заинтересовах и за различитост нам телесне анатомије и од прве био њоме намамљен . даље је ходало само по себи. елем и док је Р. ( једна од две цимерке била већ посве употребљиво међуножно олупана) друга,Весна, је била невина, али у накани да тај свој генитални статус промени .рекобрзом еци пеци пец између Цимера и мене задатак дефлорације западе мени у обавезу и углавном од једне поодавне октобарске среде 1962 г
Весна не би више тесна ( а ја добро огуљеног glans penis-а, дапростите на детаљисању - посебно не бих желео бити in bad taste овим листањем себе) .то без хвале колегиницама им са студија није могло проћи тако да нас оне почеше посећивати , као фол, долазиле на учење, али је парење било основ посета. ма какви COUPLES (Јohn Updike) који ,узгред речено,још ни написани тада били нису …... кад се само сетим.
свака је увела свој дан, а ја сам у исчеку личног јеб термина сав се усредсређиво на припрему алата ми, учење скрајнувши на маргину дневних активности, док мој Цимер, ненавикнут на такав интензитет секса, одуста вадећи се на брух који као веслач запати. и када сам увелико био већ на граници моралног посрнућа ,наше се цимерке отселише … а мени свану. додуше и нас двојица бгд локацију променусмо убрзо стицајем околности у Кеве Јевросиме, наравно на кварно је не пријављујући нашим прц другаркама. међутим Весна, навикнута на редовност ките ,како ми је дала до знања, налазила је начина да се са мном телесно зближи и овако стамбено раздвојена па смо користили Калиш да се некомфорно пободемо флором заклоњени, док ми једног дана пред крај другог семестра није најавила наставак студија у Загребу јер јој је отац војно лице тамо добио премештај. никад се више контактирали нисмо. утом се појавише нове ликуше такође полно заинтересоване али са арх .факултета који је похађао мој Цимер ,а које уз његову помоћ, упознах по игранкама у клубу студената технике. биле су то претежно бео граађанке ,неговане и веома спремне за размену телесних ужитака са нама дођошима у велеград. посећивао сам их у њиховим становима ( углавном круг двојке) како би радњу одрадио под одређеним условима .сећам се Ане, арх.апсолвента, која је током чина уживала да слуша плоче ништа мање него дубоко мрачног, помпезног Вагнер-а тако да би мој ђока у по посла умео често да кљокне а што је њој пружало прилику да га измртвих буди што јој је , указивала ми , причањавало задовољство .временом се навикох на ту звучну завесу, ја сремац, музички едукован репертоаром циганске банде у сеоској кафани док су ми полну едукацију несебично нудиле певаљке- фанфуље, на чему им остах вечно захвалан. временом богме требао је Вагнер по пешест кругова све спочетка да окрене не бих ли ја , срећни дављеник у подамном растављеним Аниним ногама, њој врхунац приуштио . такав мој посвећен рад при задовољењу партнерке избио је на глас те ме у круг полних дружења примише и пар разведених жена, чија су ме набубрела тела омамљивала стварајући зависност у мени од таквих угођаја. била је то прекретница да мој расцепљени љубавни живот (јер желећи једне жене, а спавајући са другима) недвосмислено ( и посве себично) ми укаже да код мене чулни живот није био везан за љубав, јер то нисам смео себи дозволити из бојазни да свако везивање (из љубави) са женом води у потчињеност јој а ја тада сам' што начех трећу ми деценију живљења.
и тако је ето, к'о дланом одлан, прошишало пола деценије београдског студијског ми боравка … срећом sida још није била измишљена.
данас пак, када ево закорачивши са годинама у другу половину осме ми животне деценије и са скљоканим надама за љубавна изненађења све чешће ме затекне помисао ( коју прибележи г. Селимовић М.) да - kad prođe ljubav, proćiće i život. Kao da je nada u tome da sve prođe.
p { margin-bottom: 0.1in; line-height: 120%; }a:li