In memoriam

O ljudima i životinjama, Triptih- slika prva

kosta.babic RSS / 16.05.2019. u 15:23

Sećam se mog banatskog jazavičara Bobija. Mnogo me je voleo a ja sam bio klinac i još više voleo njega. Mada, nisam voleo kad odem da kakim u bašti (jer me mrzelo da odem u WC). Onda se on odnekud stvori i prvo lizne moju kaku pa onda mene po licu. Sve sam mu oprostio jer, on je bio moj najbolji drug.

Bobija sam poslednji put video naduvenog i iskeženog kako leži otrovan na izoranoj zemlji te iste bašte.
    Veliki broj životinja ne želi da živi sa ljudima. Nikad nisu pristale da budu ono što mi zovemo DOMAĆIM životinjama. Ne žele da žive u kavezima ,cene svoju slobodu, ne razmnožavaju se u zarobljeništvu.
    Psi i mačke su pristale da žive sa ljudima..U njihovom genetskom resursu ne postoji strah od ljudi. Najčešče su zadovoljne mrvicama sa ljudske trpeze. A opet su tu uz nas.

 Životinje svakako imaju rudimentarna osećanja ali ipak osećanja.  Zbliže se sa nama,uvuku nam se pod kožu. Ili je to samo naša projekcija sveta u kom živimo? Naš veliki ego u kome glumimo Boga?
    Posle Bobija dugo nisam imao druga i najboljeg prijatelja,sve dok nam neko nije doneo figuricu konja. Minijaturu. Moja majka ga je smestila u vitrinu dnevne sobe. Za mene je bio stvaran,veliki i lep.Možda sam u svojoj dečijoj glavi znao da on ne može da umre jer je od porcelana. Često sam ga donosio na moj jastuk.Spavali smo zajedno, a onda ga vraćao u vitrinu plašeći se da kad zaspim može da padne sa mog jastuka i polmi se.

Jednog dana sam ga slučajno ispustio vraćajući ga na njegovo mesto u vitrini.

Danima sam plakao. 



Komentari (10)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

tasadebeli tasadebeli 20:59 16.05.2019

Маза Мраморчанка



Са мном је живело много паса. Чак и док сам служио ЈНА, молио сам вазда оне керовође на издвојеним стражама да ми дозволе да уместо њих свакодневно храним, тренирам на препрекама и разводим по стражарским местима те војне псе. Одувек сам волео да будем са псима.

Углавном сам псе доводио кући са улице. Од свог рођења па до пре десетак година живео сам у кући са двориштем што је била олакшавајућа околност. (И данас сматрам да је велики грех држати пса у стану у згради, поготово ако се оставља по читав дан сам.)

Никада ниједан од тих паса које сам доводио својој кући није био неки расни пас. Све варпаси (варошки пси) или ти доџови. И мешанци. Никада нисам рекао да сам их ја нашао. Нашли бисмо се увек међусобно. Они мене и ја њих. На први поглед.

Било је ту и много мачака, па неки папагаји и домаћи голубови, јежеви, корњаче, зечеви... И коњи на Хиподрому. Али они су сви били нешто успутно... Пси били и остали најважнији.

Неки су у нашој кући провели дужи низ година, неки су остајали кратко...

Али само једна је била Маза.

Нашли смо се са Мазом на обали реке Јасенице у близини села Мраморак, између Смедеревске Паланке и Тополе. Неко је изгледа бацио читав накот у воду јер је Маза била мешанац немачког краткодлаког птичара и поентера а они у тим крајевима, пошто су углавном ловци, гаје и држе само чистокрвне расе. Маза је изгледа од све своје браће и сестара била највећи борац, испливала је на обалу и ту смо је нашли када смо пошли на пецање. Мокру и блатњаву, дугих ушију, касније са риђкастом брадицом и скроз црне кратке длаке. Могла је да ми стане на длан, а касније је израсла у мишићавог пса средње величине од око 17-18 килограма.

После смо годинама причали да смо уместо рибе на Јасеници упецали Мазу.

Провела је са нама као члан породице 17 година. Угинула је 2005.

Проживела је са нама и деведесете и бомбардовање и моменат када смо се жена и ја венчали '91. И била врло љубоморна што се неко усудио да наруши тај идилични живот ње и мене какав смо имали пре свадбе. Показивала је то на много начина, од изгрицканих на фронцле жениних ташни, ципела, покривача, па до увређених погледа, али се на крају помирила са тим да "ова" више никада неће да оде из наше куће као што је одлазила пре тога...

Жена и Маза су се највише зближиле за време бомбардовања јер су тада често биле остављане саме у кући.

Обожавала је да иде у свој завичај. Обично би тада узела свој каиш у зубе, ушла у ауто и села на задње седиште чекајући да кренемо.

И данас ми се понекада учини да видим, када устајем са столице у нашем дому, нешто црно што ми се мува ту око ногу.
highshalfbooze highshalfbooze 21:30 16.05.2019

Re: Маза Мраморчанка

у близини села Мраморак


Mramorac ili Мраморац

Значи Маза је пас из Мраморца или ...?
tasadebeli tasadebeli 21:53 16.05.2019

Re: Маза Мраморчанка

highshalfbooze
у близини села Мраморак


Mramorac ili Мраморац

Значи Маза је пас из Мраморца или ...?


Нисам знао.

Одлазим у тај крај преко 30 година и вазда сам га звао Мраморак. Вероватно сам то тако увртео када сам први пут отишао тамо.

Не знам да ли је Маза баш из Мраморца. Можда ју је ту бацио и неко ко није из Мраморца. А можда и није накот баш ту био бачен него је, мученица, доплутала однекуд другде.

Али смо се ту нашли с њом. Па смо морали да јој пришијемо завичај кад већ она није могла да нам каже одакле је.
highshalfbooze highshalfbooze 22:39 16.05.2019

Re: Маза Мраморчанка

Одлазим у тај крај преко 30 година и вазда сам га звао Мраморак.

Е, Мраморак је између Делиблата и Долова. Ако хоћеш неку дивљу свињу да оведеш кући, то је право место где ћеш да је нађеш
zilikaka zilikaka 22:41 16.05.2019

Re: Маза Мраморчанка

Ако хоћеш неку дивљу свињу да оведеш кући, то је право место где ћеш да је нађеш

I ne samo tamo. Kažu ovdašnji lovci da ih ima gde hoćeš. Kao i šakala.
tasadebeli tasadebeli 22:53 16.05.2019

Re: Маза Мраморчанка

highshalfbooze
Одлазим у тај крај преко 30 година и вазда сам га звао Мраморак.

Е, Мраморак је између Делиблата и Долова. Ако хоћеш неку дивљу свињу да оведеш кући, то је право место где ћеш да је нађеш



Нека, хвала... Пасираћу.

Ако узмеш у обзир моје ловачке вештине и знања, можда то и не испадне на крају дивља свиња него неки пијани Енглез одбегао са Егзита, па шта онда ја да радим?

Још да ме оптуже за отмицу страних држављана...









П.С. - Разумем ја шта је хоби. И страст. И постао сам члан пецарошког удружења и имао дозволу за пецање још пре поласка у први основне. Породични хоби.

Али морам да признам да ми та ловачка страст никада није била разумљива ни блиска. И захвалан сам што, барем до сада, никада нисам због било којег разлога био приморан да својим рукама убијем неку животињу.

Озбиљно, не шалим се.
zilikaka zilikaka 22:57 16.05.2019

Re: Маза Мраморчанка

И данас ми се понекада учини да видим, када устајем са столице у нашем дому, нешто црно што ми се мува ту око ногу.

Da, to je tuga koja se leči jedino novim malim crnim, il žutim.
Mi več dugo imamo po dva, različite i sorte i uzrasta. U dvorištu ima mesta, hrane se uvek nađe, a oni pruže radosti onoliko. Svaki je imao svoj karakter, svoje bisere koji se pamte i prepričavaju i verujem da smo im bar delimično uzvratili onu njihovu bezgraničnu ljubav.

Ima momenata kad si sav nikakav, a onda te neke spuštene uši i dva bistra oka povrate i napune ti baterije čas posla.
Kako god, bez njih bi kuća bila nekako pusta.
nask nask 21:33 16.05.2019

Danima sam plakao.

nepopustljiv nepopustljiv 08:21 17.05.2019

Da.

Pre nekoliko godina jedno đubre iz komšiluka mi je otrovalo kuju - vučjaka (ne mogu baš, baš, sa sigurnošću da kažem da je on, no, da je đubre, to mogu da kažem sa sigurnošću).

Koliko gamadi ima među ljudima, to je čudo jedno.
Черевићан Черевићан 10:27 17.05.2019

Џими

и ми ...нађосмо се .....међусобно

ирски сетер име страно
к'о пчела ......паметан,
умео са Децом богме
у свем' ...........узузетан,

заједништва подоста.......у присету оста

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana