furor poeticus

Увек буди песник, па чак и у прози. - Charles Baudelaire

затекнем себе често како трагом поетског заноса, на таласу сензибилитета те рукописом контролисане имагинације , безуспешно вијугам слутњом могућег дорека ми умишљаја.
елем, вивајући интернетом по доступними  информацијама на Тему  закључих  (палетковано усклађено) да је човечанство, та мазга у трку  закорачило  у 21. век  захваћено ентропијом, па није чудо да су онда многи упитни чему поезија, чему песници. истовремено, неки аутори указују да је и књижевност сама по себи застарела. уосталом, мртво je и схватање човека какво су нам пружиле скоро све идеологије осамнаестог, деветнаестог и двадесетог века.то је у овој нашој средини, где се књиге поезије слабо читају или се никако и не читају, посебно изражено ,без обзира што је знано да значај поезије лежи у томе што је прожела људски живот и преобликовала га и усмеравала у свим периодима своје историје од 3. миленијума п. н. е. (Еп о Гилгамешу) на циљ профињености духа му, јер песник своја разна психичка стања претвара у речи, ,односно у песме , давајући парчад душе широкој маси ( која може и не мора да има својство да то и осети). поезија је, просто речено, пре свега различито исказивање емоција и специфични дијалог међу људима и између света и људи. или је поезија нешто друго (можда субјективистичка активност, скоро инфантилна игра и разнолико исповедање и исказивање субјективних мисли и емоција песника који жуди за савршеним читаоцем, оним који ће га у потпуности разумети, уствари заправо жуди за својим двојником). данас многи кажу да песништво нестаје и да је време у коме живимо време антипоезије. то доказују податком да поезија губи читаоце, да је све мање интересовања за њу. да ли је то стварно тако, да ли је то тачно *. можемо ли се тако лако помирити са чињеницом да песништво старо колико и реч, а реч колико и Бог, почиње да изумире. изумире ли онда и реч, а са њом и сам човек .

додуше, није непозната  полемика г. Б.Миљковић-а  са г. М.Бећковић-ем  (наиме Бранкова песма је насловљена "Поезију ће сви писати", а Матијина "Поезију више нико неће писати"). Бранко каже да ће "истина присуствовати у свим речима" и "неће бити у људском говору таквих речи којих ће се песма одрећи", а "ко не уме да слуша песму слушаће олују". Матија каже: "Поезију више нико неће писати...Опевани предмети напустиће песме...Незадовољни како су до сада препевавани...Због угледа у очима правих песника ...Поезију више нико неће писати". Да ли ?.

                                                                            котрљарка
трудимо се доброту глумећи
да са Неба ...... уоче нам труд,
живот кратак, труљење је вечно
пробамо Бога припремити суд

оно како године нас стижу / на прошло све лепше сећање / престижи лични полако замиру / a ичсек од сутра чисто je трућање,

изазови дневни..... окружења 
рушитељи живчаног нам мира ,
хтели или не трауме причине
благо оном ко'ј то балансира

од тишине празнина у глави / с' никим непричам речи ми je жао / док сам клепето гасио се нисам /
свеопштем расулу допринос ja дао

нада се таањи...у свету заблуда
пропада покушај преусмерит' себе,
промене вагамо личним трпилом
и то је оно .................што нас јебе

скромност је врлина што краси / себи желим да подесим хтења, / менталном сфером гле је музика /
 у њој назирем нова откровења.....истина старих тек по која слика

* Познато је да у Кини постоје факултети за алтернативно изучавање медицине. прве три године на тим факултетима изучава се ......само поезија .