Milo opet nominovan, rasprodaja u Zari, intervju ZZ i još neke sitnice

 Tužilaštva italijanskog grada Bari nominovalo je  Mila Đukanovića za vođu  "međunarodne  mafijaške grupe" koja je švercovala cigare  u periodu  1997- 2000. DPS je, nećete verovati, izjavio da je u pitnaju politička  zavera protiv nezavisnosti Crne Gore. Procena da je EU zbog šverca cigara izgubila više desetina miliona Evra izgleda da nije nikakav argument ili primarni motiv zbog koga bi istražni organi tih zemalja  mogli krenuti u akciju za DPS.

Ne znam  zasigurno da li je i nemačkoj policiji, koja je pre nekoliko nedelja  uhapsila i italijanskim kolegama predala, Andriju Draškovića, takođe, primarni motiv bio da se obračuna sa crnogorskom nezavisnošću i/ili "alternativom u Srbiji", al čisto sumnjam. A čini mi se da je to događaj koji je pokrenuo lavinu i pritegao omčice na mreži u koju su uleteli sami i ničim izazvani (  za sada), preventivno vlajda,  VBP i DM.

 Ne znam više ni šta se tačno podrazumeva pod terminom "alternativa u Srbiji". Nešto Dejana Mihajlova, Acu Tomića, Dušana Mihajlovića, VBP, Stanka Subotića i slične  tu ne ubrajam.

 Sa hapšenjima  Tolimira i Đorđevića, koja su za mene bile vesti godine uporedo sa optužnicama protiv Mire i Marka,  te sa produžetkom peregovora o SAA sa EU ne vidim ni da Srbija  ide u  ambis niti da je iko tamo gura. Ne znam da li je sednica SE koja je održana u Beogradu možda gurnula Srbiju na ivicu ambisa. Kasnimo da, ali da smo na ivici ambisa.....

Vidim da je zarad izlaska na belu šengensku listu a i za nastavak pregovora bitan uslov obračun sa organizovanim kriminalom, policijska saradnja, razmena obaveštajnih podataka, etc, etc,etc. Tu ne vidim ništa loše. A vidim da tu možda leži zec čije je isterivanje pokrenulo neke sudske istrage. Ostalo, usled histeričnih reakcija, može biti samo kolateralna dobit na duge staze, ma kako bolno nakratko moglo za neke da izgleda.

No, vidim i da snage koje su u zadnjih petnaestak godina bile skoro jedina svetla tačka u borbi protiv ludila miloševićevog režima posustaju u borbi protiv nekih negativnih trendova koje i ove vlasti uveliko forsiraju. Da li je u pitanju zamor ili upotreba resursa u druge, meni neprihvatljive svrhe,  ne znam  tačno. Skup SANU o poreklu Albanaca, koji za jedinu svrhu ima da dokaže da Albanci sa Kosova nemaju nikakvu osnovu da traže da na toj teritoriji žive, prolazi sramno nezapaženo. I neke druge teme i aktivnosti, koje bi po prirodi stvari te snage trebale da guraju u srpskom društvu, potpuno su u zapećku.Šta je sa obećanjima predlaganja usvajanja opšteg antidiskriminacionog zakona?

  U 2007 potrebna je i diversifikacija scene, potrebno je npr. otvoriti pitanje članstva ne samo  u EU već i u NATO. DS nikako nije najveća opsnost za Srbiju, kako se čuje ovih dana, ali im takođe svakako treba dihat za ovratnik kad su ove stvari u pitanju, jer se oni u javnosti predstavljau udarnim nosiocima tih opredeleđjenja srpske politike. No, za takav opozicioni rad potrebni su resursi Potrebno je imati stav i o prirodi zdravstvene i socijalne politike u nas i sa ideoloških pozicija, te o obrazovnom sistemu. Kada ste zadnji put čuli ili videli analizu neka od ova tri resora sa  liberalnih ili SD pozicija?

Kao što bi bilo potrebno nastaviti vršiti pritisak da se na osnovu novih presuda u Tribunalu nastavi sa suđenjem pred domaćim sudovima, onima koji su bili saučesnici u sramnim događajima. To gde su i kako Tolimir i Đorđević uhapšeni ipak je višestruko beznačajno u odnosu na to da su KONAČNO u Tribunalu, što znači da pravda, spora ali dostižna, može bar porodice žrtava i same žrtvo posthumno da donekle zadovolji i vrati im dostojanstvo. Valjda je to primarno. Ostalo i nije u nadležnosti Tribunala kako se ovih dana čuje u Srbiji, već naša dužnost da isteramo. Spora, neatraktivna, finansijski nelukrativna, politički neprofitabilna, ali i dalje  naša. ( Da ne pričam da bi iako možda politički oportuno bilo korisno upravo Koštunicu javnosti predstaviti kao nekog ko, takođe,  sarađuje sa Tribunalom i isporučuje optužene) Zašto se još jednom, jako bitnom suđenju, Simatoviću  i Stanišiću ne posvećuje skoro nikava pažnja? Da neće možda i neka nagodba u tom slučaju biti prevashodno "okršaj sa srpskom alternativom i crnogorskom nezavisnošću", pre svega drugog.

 Evo, za prijatan vikend, pored rasprodaje u Zari, za koju su mi dojavili sestra rođena i gej drug iz GSS tek da se zna ko je nesebičan drug,  preporučujem za kraj  intervju Zorana Živkovića novosadskom Dnevniku. Meni se mnogo svideo.

Prijateljska” municija za novo pucanje u Đinđića

ZORAN ŽIVKOVIĆ   Bivši srpski premijer Zoran Živković uveren je da, „dok se drugačije ne dokaže”, postoji iskrena namera specijalnog tužioca Slobodana Radovanovića da ispita političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića. – Nakon što su organizatori i izvršioci atentata osuđeni, vreme je bilo da se otvori i ova istraga, odnosno da se utvrde političke okolnosti koje su dovele do ubistva Zorana Đinđića i otkrije ko je inspirisao ubice – izjavio je Živković za „Dnevnik”. – Specijalni tužilac će tokom ove istrage, koja mora biti maksimalno brza, profesionalna i poštena, biti u prilici da jasno pokaže da srpsko pravosuđe može da se bori s političkim pritiscima. U tom kontekstu on ne sme dozvoliti da istraga skrene u pravcu galame koja bi imala za cilj da pokrije druge probleme s kojima se suočava Srbija, ili, pak, u pravcu naručenog obračuna s ljudima koji su bili saradnici Zorana Đinđića. Međutim, upravo je deo Đinđićevih saradnika sam sebe prilično iskompromitovao poslednjih dana? – Nažalost, ima mnogo onih koji bi hteli da baštine nasleđe Zorana Đinđića. Nakon njegove smrti odmah su se zavrtele dve priče. Prva potiče od njegovih iskrenih neprijetalja, koji su tvrdili da je Zoran bio žrtva svojih kontakata s kriminalom, te da je praktično sam sebe doveo u situaciju da bude ubijen. Iza druge, pak, stoje njegovi neiskreni saradnici, koji od dana kada je ubijen pokušavaju da veličaju svoju ulogu u istoriji Srbije, pa ispada da su oni bili mozak demokratije, a Zoran Đinđić tek puki izvršilac. Naravno da su obe priče budalaština, ali u ovoj zemlji laži ne nailaze na odgovarajuće konsekvence. Ipak, javnost teško može da razluči gde je istina kada eksministar policije Dušan Mihajlović izjavi da je premijer bio kolateralna šteta „paralelne vlasti” bivšeg šefa Biroa Vlade Srbije za komunikacije Vladimira Popovića Bebe? – Najpre, ako je tačno to što je Mihajlović rekao, prvo on treba odmah da bude uhapšen. Jer, ko treba da spreči „paralelnu vladu” koja direktno utiče na bezbednost zemlje ako ne policija? Nažalost, veoma je loše, pa i bljutavo, to što neki ljudi, koji jesu bili u okruženju Zorana Đinđića, ali ipak daleko od važne uloge koju sebi pripisuju, koriste danas njegovo ime da bi zadovoljili svoju sujetu. Ili da bi se, možda, sakrili od neke druge istrage koja se nad njima nadvija. Jedinstvo za feudalnom trpezom Sve više se govori o tome da u Srbiji danas imamo ne dve, nego četiri vlade. Jednu vodi Koštunica, drugu Đelić, treću Dinkić a četvrtu Velja Ilić? – Očigledno je, zapravo, da u Koštuničinom kabinetu, osim kod nekih tema – a i tu više retorički nego suštinski – ne postoji jedinstvo političkih ciljeva. Uostalom, i tokom rasprave o budžetu pokazalo se da tri stranke, koje su okosnica nove Vlade, nemaju isti stav o projekciji državne kase. A sve to nije dobro, jer bez jasnih političkih ciljeva ne možete ni da težite njihovom ostvarenju. Umesto toga, suočeni smo s feudalizacijom Vlade, gde svako može da radi šta hoće a da za to nikom ne polaže računa. U Srbiji, nažalost, kao da su stranački lideri jedino „usaglasili stavove” da za tom feudalnom trpezom ima mesta za sve i da je najvažnije da njima i njihovom okruženju bude dobro. Može li se dogoditi da „rat saradnika” bude iskorišćen za valjanje imena Zorana Đinđića po blatu? – To se već uveliko dešava! I u tome, na ovaj ili onaj način, učestvuju gotovo sve stranke sa srpske političke scene. Jedni to, naime, koriste kako bi nastavili da se bore protiv Zorana Đinđića, jer im strašno smeta njegova zaostavština, ta i dalje prisutna enegija i želja da se Srbija menja. Drugi, opet, jer su u poređenju s Đinđićem oni sami, kao i ono što rade, bleda, jalova senka. I baš zato je još veća moralna krivica ljudi koji su imali privilegiju da u jednom trenutku svog života budu u Đinđićevoj blizini, što svojim neozbiljnim, pa i namerno negativnim trabunjanjima, daju municiju onima koji bi ponovo da pucaju u sada mrtvog Zorana.