Језико моје српско!

Сећам се да, када сам студирао на Филолошком факултету у Београду половином осамдесетих прошлога века, српски језик као предмет и испит није био обавезан за студенте страних језика са катедри за англистику, германистику, славистику, романистику,...

И још тада сам се питао како ће те моје тадашње колегинице и колеге да се баве својим будућим занатом, превођењем са тих страних језика или предавањем страних језика у школама ако не познају добро свој сопствени матерњи језик. Односно ако се познавање српског језика, његове граматике, правописа, историје, културе којој је тај њихов матерњи језик основно оруђе, код њих сведе искључиво само на онај средњошколски ниво што им је био и последњи додир са било каквим институционалним изучавањем сопственог језика.

И претпостављао сам тада да ће успешна или мање успешна професионална будућност свакога од њих као преводиоца или професора страних језика зависити искључиво од њихове воље и жеље да се сами, на своју руку, усавршавају даље што се тиче сопственог матерњег српског језика да би били што успешнији у својим занатима којима ће се бавити после дипломирања неког страног језика на Филолошком факултету у Београду.

Колико је свако од њих био уопште и вољан да се даље самостално упушта у проширивање знања и усавршавање по питању сопственог језика да би на њега преводили са страних језика које су завршили на факултету, најбоље смо могли да видимо у деценијама које су потом уследиле у којима смо се сусретали са њиховим преводима на српски језик у којима се, иако су они високообразовани појединци баш за ту област, врло често огледало катастрофално непознавање сопственог матерњег језика. Уз часне изузетке, наравно.

То је свеопшту просечну слику стања српске језичке културе, која ни пре тога није била на високом нивоу, у наредних пар деценија учинило још гором.

И сећам се такође још једне иницијативе из доба када сам студирао.

Иницијатива је кренула са Филолошког факултета и са Института за језик при САНУ и њоме је тражено да се настава српског језика на средњошколском нивоу подели у два сегмента, да књижевност на једној страни и граматика, правопис и језичка култура на другој страни, буду посебни предмети које би, ако се то сматра неопходним, предавали и различити професори.

Јасно вам је из онога што сте потом видели у школовању своје деце и својих унука да од те иницијативе није никада било ништа и да се и данас, ево скоро четири деценије касније, у гимназијама и средњим школама по Србији све то ради обједињено као један предмет, са истим професором који, колико ми мојих три деценије искуства по школама у Србији дозвољава да кажем, скоро у сваком појединачном случају дају предност једној или другој области, много чешће књижевности него језику.

А то је можда такође и један од узрока врло ниске језичке културе наших дипломираних стручњака у разним областима јер из тога произлази да су они, због тога што се у већини случајева у средњој школи радила искључиво и само књижевност, свој последњи додир са граматиком, правописом и језичком културом сопственог матерњег језика имали још у основној школи и на томе се читава та ствар са суштинским подизањем нивоа језичке културе сваког појединца код њих и завршила.

Илустративни пример (један од многих): Рецимо, не могу да схватим да, када у академском раду будућег доктора економије видим да он присвојне придеве изведене од властитих именица на -ски, -шки и -чки пише с великим почетним словом ( „... Немачка економија..." и слично) и када му ја кажем да се то учи још код учитељице, у млађим разредима основне школе, будући доктор економије одговори:"Ма нисам ти ја никада волео то... Та граматика и те ствари..."

"Predlog da se srpski jezik uvede na sve fakultete

Odbor za standardizaciju srpskog jezika, koji godinama upozorava na zapuštenost i ugroženost srpskog jezika i ćirilice, već neko vreme predlaže uvođenje srpskog jezika na sve fakultete.

Predsednik Odbora Sreto Tanasić skreće pažnju da naši visokoobrazovani ljudi nemaju dovoljno znanja iz srpskog jezika i o njemu, a treba da tokom celog radnog veka obavljaju poslove na tome jeziku.

"Kada odu iz srednje škole, u kojoj srpski jezik nije dovoljno zastupljen, oni se više ne susreću sa učenjem srpskog jezika i o srpskom jeziku. Zato vrlo loše pišu dokumente iz domena svoga poslovanja i ne znaju da je u Srbiji službeno pismo ćirilica", rekao je Tanasić Tanjugu.

On dalje primećuje da se "svi trudimo na besprekorno vladamo engleskim jezikom, kao da ćemo prevoditi za engleski dvor, voditi moćne svetske kompanije, a niko se ne pita zašto je potrebno poznavati i srpski standardni jezik i njime se služiti u svim vidovima javnog života".

Sa njim se slaže i šef Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu prof. dr Veljko Brborić koji, govoreći o statusu srpskog jezika u sistemu školstva, konstatovao da je uvođenjem novih predmeta i skraćenjem radne nedelje, jezik dosta stradao i da danas u tom pogledu mi zaostajemo u odnosu na druga razvijenija kulturna društva.

"Znanja osnovaca i srednjoškolaca često na lošem nivou"

Jezička znanja svršenih osnovaca i srednjoškolaca često su na prilično lošem nivou, a onda dolaze na fakultete gde je obavezno da uče jedan ili dva strana jezika, ali ne i svoj maternji, primećuje šef Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu prof. dr Veljko Brborić.

On je primetio da u zemljama koje drže do svog nacionalnog jezika, poput Francuske, Turske ili Rusije, nastavni program u školama predviđa po 10 časova nedeljno, dok se u Srbiji od prvog do petog razreda osnovne škole maternji jezik izučava pet časova nedeljno, a u šestom, sedmom i osmom po četiri časa nedeljno.

U gimnazijama opšteg tipa srpski jezik se izučava četiri časa nedeljno, nešto je bolja situacija u gimnazijama društveno-jezičkog smera i nešto lošija u gimnazijama prirodno-matematičkog smera, dok u četorogodišnjiim stručnim školama imamo tri časa sedmično.

Ako se uzme u obzir da srpski jezik pokriva nastavu gramatike, jezika, književnosti i nastavu kulture izražavanja, tri ili četiri časa sedmično, prema rečima Brborića, nije dovoljno što se odrazilo na ukupnu kompetenciju svršenih osnovaca i srednjoškolaca i često su njihova jezička znanja na prilično lošem nivou.

"Potrebno povećati broj časova"

On kaže da bi bilo idealno povećati broj časova, ali to bi značilo smenjenje časova iz nekih drugih predmeta, pa predlaže kao početno rešenje zbornih predmeta koji bi mogli imati primamljive nazive kao šo su jezik i komunikacija, jezička kultura...

Kada je reč o statusu srpskog jezika na visokoškolskim ustanovama Brborić ukazuje da budući profesori nekog stranog jezika, studiraju taj jezik, a nemaju nijedan čas srpskog jezika, a češto dođu sa prethodnim lošim znanjem srpskog jezika iz srednje škole.

Posebno skreće pažnju na potrebu da se poprave pedagoški fakulteti jer upravo učitelji imaju važno ulogu za sticanje prvih gramatičkih i pravopisnih znanja, ali i da nastavnici, recimo geografije ili hemije, moraju biti dobro jezički osposobljeni.

"Danas imamo situaciju da neko nema dobro znanje srpskog jezika kada završi osnovnu skolu, upiše neku od stručnih škola gde status srpskog jezika nije dobar, zatim neki od tih fakulteta i postane profesor nekog drugog predmeta" primećuje Brborić.

On se pita kakav onda efekat imaju ta tri-četiri časa srpskog jezika nedeljno u odnosu na sve ostale predmete čiji nastavnici nemaju jezičku kompetenciju.

Uloga medija u negovanju jezičke kulture

Nedopustivo je, naglašava, i da pravnik bude nepismen, da on završi ozbiljan fakultet, a da nema nijedan čas srpskog jezika.

"Pogledajte univerzitete, nezamislivo je da neko danas bude student, a da nema jedan ili dva strana jezika, ali ne mora imati srpski jezik. To je svojevrsni nonsens i on se teško može objasniti", rekao je šef Katedre za srpski jezik.

Brborić se osvrnuo i na ulogu medija u negovanju jezičke kulture i smatra da bi sa tog stanovišta najbolje bilo da ne postoji jedan broj medija.

"Mediji treba da postoje, ali mi nije jasno zašto misle da o nacionalnom jeziku i matičnom pismu ćirilici ne treba brinuti. Oni koji vode emisije na televiziji moraju imati minimum jezičke kompetencije, moraju da budu elementarno pismeni", naglašava Brborić i dodaje da u Francuskoj postoje škole jezičke kulture za javne ličnosti koje moraju pokazati da vladaju svojim jezikom.

On ističe da nikome ne pada na pamet da nešto brani poput latinice, ali moramo znati šta je jezički standard, dobro razdvojiti javnu i službenu upotrebu jezika.

"Dijalekat, razgovorni stil, ostaće u emisijama različitog sadržaja. Recimo serija 'Selo gori, a baba se češlja' ima tu dijalekatsku patinu i cela nacija je to gledala i pohvalno govorila o njoj, literatura će biti i na dijalektu, ali standardni jezik je kao standard u saobraćaju. Ako želite učestvovati u saobraćaju, morate poštovati propise, ako želite uredno komunicirati morate poštovati gramatičku i pravopisnu normu srpskog jezika", zaključio je Brborić.

(ЛИНКЛИНКЛИНК)

"Učenje srpskog jezika nije diktat filologije, već potreba da se rekonstruiše društvo"

To nije diktat filologije, već potreba da rekonstruišemo temelje društva, rekao je Aleksandar Jerkov o ideji da se srpski jezik uvede na svim fakultetima.

Profesor Filološkog fakulteta dr Aleksandar Jerkov istakao je za TV Prva da se gramatičke greške i neispravnosti mogu pronaći u sudskim presudama, pravnim spisima, disertacijama, projektnoj dokumentaciji, pa čak i u udžbenicima i knjigama koje ne prolaze dovoljan nivo jezičke sofisticiranosti.

"Ideja je da se ponudi što više različitih kurseva. Ja bih vrlo rado predavao književnost na medicini ili mašinstvu. Uveren sam da su obrazovaniji ljudi bolji građani, da su bolji građani čine prijatnije društvo, a da će prijatnije društvo biti mnogo bolje od ovog u kome se sada nalazimo. Nisam čovek iluzije da mislim ukoliko budu čitali velika dela da će postati bolji ljudi, ali sam siguran da će biti u prilici da to postanu", naglasio je Jerkov." 

(ЛИНКЛИНКЛИНК)