(листањем породичног дневника у поводу .....170 годишњице 12 јуна)
седим неки дан у стану блиског рођака , пијуцкамо освежење од врелине овог јуна коју уз помоћ клима уређаја подносимо ,са прозорским погледом на Петроварадинску тврђаву, у вишеспратној кући саграђеној с'почетка седме деценије века претходног на месту Brukšаnca (некадашње војно утврђење на бачкој обали Дунава чија је посада чувала понтонски мост ка Петроварадинској тврђави ) тик крај данашњег Варадинског моста и докони листамо напабирчене остатке дневничких записа деде нам Стевана (кадгод исчепрканих у породичној заоставштини) а насталих управо у ове дане јуна поодавне 1899 г. у поводу пола века од 12. јуна 1849. године када је Нови Сад умало сравњен са земљом ,а Породица нашег Претка остала без некретнине , те опљачкана.
Стеван, тада 19 огодишњак који се управо спремао на изучавање књиговезачког заната у Печуј-у помиње (нажалост загубљене) записе свога деде Петра који је коју годину пред смрт постао 1850 и сенатор Новог Сада, те и њега као занимљивог лика рођеног 1799 у Петроварадинском шанцу који је свршио филозофију ,говорио немачки,мађарски и латински .Грађанин је постао 1825 којем је Намесничко веће за Врховну школску управу издало 1841 г дозволу да може бити накладник и бавити се књигопродајом обзиром на његов капитал као и показано књижевно образовање који је тада назван јединим и првим до данас правим српским књижаром. О самој књижари сећања пак указују да је била у приземљу спратне куће у Donau-Gasse (данашњој Дунавској улици), добро сортирана ,нудећи Вукова дела,Бранкове песме,Горски вјенац .његовим трошком издат је и Први алманах у Новом Саду Бачка Вила 1841,док је спрат заузимао вишесобни стан где је са бројном породицом живео. ...
но на жалост због прилике у Хабсбуршкој монархији, а и Европи, још почетком 1848. године захваћеним економском кризом те убрзо преплављени таласом Револуције а што није мимоишло ни Нови Сад који је до тада већ имао сто година самосталне локалне власти и развијао се као културно, али и привредно-економско средиште Срба у Аустроугарској налазио у саставу прокламоване Српске Војводине, српске аутономне области у оквиру Хабзбуршке монархије. Иако је играо значајну улогу у почетку српског покрета, град је био угрожен од стране мађарске војске стациониране на Петроварадинској тврђави, која је већ у току јуна 1848. окренула топове према Новом Саду. Када је, у току ликвидације мађарског устанка, 11. јуна 1849. бан Јосип Јелачић главнокомандујући Аустријске царске војске са својим трупама стигао у град и сутрадан (12. јуна) отворио из топова ватру на тврђаву, мађарска војска му је узвратила далеко већом мером, бомбардујући куће у граду.
Бан Јелачић тада нареди повлачење, мислећи да ће тиме од града уклонити опасност, али се потом мађарски војници са тврђаве спуштише у град и почеше пљачкати, палити и убијати. Нови Сад је био разорен, изгубио је већину свог становништва, а срушено је 2/3 зграда. бечки двор је потом чак имао идеју да потпуно расели преостало преживело становништво Града јер према подацима из 1850. године, у граду је било само 7.182 становника, што није ни половина предратног броја од 17.332 забележеног 1843....од материјалне штете коју је град претрпео далеко је била већа културна изгореле су богате приватне библиотеке нестали су портрети рађени од новосадских зографа молера и пиктора ,а што нису затрпале рушевине и није уништио пожар оно је разнела пљачка....
Петар је као gutgesinnt - добромислећи био од оних којима је свака власт од Бога (а самим тим несклон револуцији) своју Породицу изместио, слутећи немире, у летњу кућу на Горњем Сајлову, дочекао тај 12 јуни 1849 у својој радњи .живу главу је из зарушене куће извукао али је ...све и сва до основанија изгубио и сотим у крајње сиромашно стање био доведен......у обимном опису личних ствари које су му тада погореле помиње посебно ..... своје књиге на стелажијама у стану спратном којих бивало је и 300 комада .....разних одабраних....
пуком срећом тада преживевши наши директни Претци наставише трајање у новом саду подигавши се као птица Феникс .свако даље детаљисање било би вредно помена,али овај пост је искључиво мој дуг на присет који ме походи сваки пут у проласку дунавском улицом ,новосадском, јер једно ђуле које је давне 1849 погодило и Петрову кућу у Дунавској улици бр 2 ено га и данас делом уграђено у фасади уочљиво са улице потсећа пролазнике на трагични део новосадке историје, а нас потомке на породичну . иако не постоји никакво обележје нити назнака поред тог ђулета, оно представља атракцију и саставни је део туристичког обиласка центра Новог Сада.
не поменути био би пропуст да се актер у давнашњим поменутим збивањима Бан Јосип Јелачић онај, којег репрезантиван споменик краси трг у Загребу ,као дете играо у дворишту куће у Петроварадинском шанцу у којем се родио , с почетка 19 века ,обзиром да му је отац Фрањо ту био заповедник Тврђаве те као такав имао је право да користи део те угаоне барокне куће тик подно цркве св. Јураја и са нашим претком Петром ,овде поменутим , чији је отац Илија, кабаничар, у истој кући у приземљу имао невелик стан, јер тај податак у присету породичном деде нам Стевана је наведен.ко је тада, 1804, могао претпоставити .....судбине ових дечака.
p { margin-bottom: 0.1in; line-height: 120%; }a:link { }