Narativni džumbus Kloi Bendžamin

gošća autorka:Slavka Vlalukin

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

Unutar svakog pripovednog toka, autorka prepliće prošlost i sadašnjost svojih junaka, i tako priču dece iz porodice Gold vezuje u univerzalni narativ koji pokušava da pronikne u suštinu života i otkrije koliko su naše odluke uslovljene našim željama, a koliki uticaj imaju slučajnost, sudbina i očekivanja koja nam stvaraju porodica, klasa, nacionalni i etnički identiteti.

Kloi Bendžamin, Besmrtnici  (Booka, 2018)

Roman Besmrtnici drugi je roman književnice Kloi Bendžamin, kojim je učvrstila svoju poziciju među mladim književnim glasovima u Sjedinjenim Američkim Državama. Njen prvi roman, The Anatomy of Dreams, nagrađen je Edna Ferber nagradom za najbolje delo na polju fikcije. Kroz svoje romane, Bendžamin pokušava da se sa podjednakom pažnjom bavi i javnim i ličnim, sklapajući narative tako da se ta dva pravca večito dopunjuju i nadgrađuju. Njen pripovedni glas je jak i precizan, a opet dovoljno blizak i jednostavan, pa ne čudi što su ga i publika i kritika brzo prepoznale.

Besmrtnici su priča koju otvara prolog nazvan „Žena iz Hester strita“, čija je radnja smeštena u leto 1969. godine, kada četvoro dece porodice Gold ne uspeva da se otrgne utisku da ih sva bitna dešavanja zaobilaze. Varja je pragmatična i pažljiva, njoj je trinaest godina i ona je najstarija. Danijelu je jedanaest i on je vođa njihove male družine. Klara je sa svojih devet godina već zaokupljena magijom i najbliskija je sa sedmogodišnjim Sajmonom, uzdržanim naslednikom porodičnog posla. Dane provode dosađujući se na ulicama Louer Ist Sajda, dok njihovim krajem ne prođe vest o tajanstvenoj ženi, koja navodno može svakome da predskaže dan kada će umreti. Kada Danijel predloži da pronađu gataru i posete je, Varja odbija, što dovodi do rasprave u kojoj se očitavaju osnovna pitanja romana: treba li čovek da zna datum svoje smrti i, ako postoji mogućnost dobijanja te informacije, kakav će njen uticaj biti na ostatak života? Dečja radoznalost ipak pobeđuje i svako dobija svoje proročanstvo tokom posebne seanse. U prvim trenucima, čitateljke i čitaoci nemaju informacije o tome kome će kada kucnuti sudnji čas, mada prve reakcije junaka i junakinja dosta toga otkrivaju: početno samopouzdanje nestaje, javlja se osećaj krivice i započinje proces poricanja.

Poglavlja koja slede su mnogo više od prikaza sudbine određenog junaka ili junakinje. Dok pratimo sadašnjost pojedinca i pojedinke odnosno dok čekamo trenutak u kome ćemo saznati da li se proročanstvo obistinilo, mi sagledavamo društveno-istorijski kontekst SAD, ne samo u datom trenutku, već i daleko unazad, do doba dolaska prvih jevrejskih emigranata. Unutar svakog pripovednog toka, autorka prepliće prošlost i sadašnjost svojih junaka i tako priču dece iz porodice Gold vezuje u univerzalni narativ koji pokušava da pronikne u suštinu života i otkrije koliko su naše odluke uslovljene našim željama, a koliki uticaj imaju slučajnost, sudbina i očekivanja koja nam stvaraju porodica, klasa, nacionalni i etnički identiteti.

Poređana tako da prate proročanstva, poglavlja romana u isto vreme predstavljaju i gradacijsku sliku iskustva življenja. Prvo poglavlje otvara Sajmonova priča, koja je ujedno priča o gej zajednici u San Francisku i izazovima sa kojima se susretala tokom osamdesetih godina XX veka. Sajmon je proročanstvo shvatio kao motivaciju da se pokrene i okrene onome ko je zaista. Zajedno sa Klarom odlazi u San Francisko, ostavljajući majku i porodični biznis na drugoj obali: sa njima su ostala i očekivanja koja mu je porodica nametnula, stari život ispunjen osećanjem nedoraslosti i zatočenosti. I Sajmon i Klara osećaju blizinu smrti, što ih motiviše da se prepuste životu. Klara, oduvek zainteresovana za magiju i mađioničarske trikove, pokušava da pronađe način da se probije u to isključivo muško polje rada. Njena želja za bavljenjem magijom deo je porodične istorije: baka po kojoj je dobila ime takođe se bavila mađioničarskim trikovima i izvodila je tačku koja se zvala ugriz života i njena priča je izostavljena iz porodične istorije. Klarin cilj je da kroz dovođenje te tačke do savršenstva pokuša da ispravi tu nepravdu, ali njena priča prevazilazi granice ličnog, jer kroz tu borbu ona pokušava da sazna odgovore na bitna životna pitanja, poput smrti i konačnosti.

Osim što je izneverio očekivanja vezana za nastavak očevog posla, Sajmonov odlazak znatno menja i živote onih koji ostaju: Varje, Danijela i njihove majke Gerti. I dok Varja svoj život pauzira i posvećuje se majci, Danijel se vraća obrazovanju i zapošljava kao vojni lekar. Nakon očeve smrti, Danijel preuzima odgovornost za svoju porodicu i komplentna karakterizacija ovog junaka počiva na toj činjenici. Njegovu priču oblikuje osećaj krivice koji funkcioniše na dva polja: prvi je vezan za porodicu i sudbinu koja je zadesila Sajmona i Klaru. Sa druge strane, kao doktor pri vojsci, Danijel svakodnevno odlučuje ko je sposoban za odlazak na bojišta a ko nije. To igranje Boga i sukob osećanja odgovornosti i savesti, kulminiraće upravo u suprotnosti svega u šta on veruje. Kao i ostala poglavlja, i Danijelovo progovora o problemima u američkom društvu, pa se tako preko Danijelove priče otvara pitanje odnosa unutar vojske Sjedinjenih Američkih Država, tačnije načina izbora vojnika i toga kako se taj izbor odražava na događaje tokom vojnih akcija. Delom smešteno u 2006. godinu, ovo poglavlje je autorkin pokušaj da tematizuje učešće vojske SAD u vojnim akcijama u Avganistanu i Iraku, međutim kritički potencijal ostaje nedovoljno iskorišćen, jer se narativ ubrzo fokusira isključivo na Danijela i njegovu ličnu priču.

Na kraju, tu je Varja, junakinja koja deluje najizolovanije od svih. Svi njeni lični kontakti se zapravo završavaju pre nego što se prodube, ne bi li izbegla moguće gubitke, a sve što oseća Varja je pretočila u rad sa primatima, na kojima vrši eksperimente koji bi trebalo da pomognu u pronalaženju načina da se produži život. Urpkos tome što joj je proročanstvo zagarantovalo dug život, Varja je jedina koja svoje vreme koristi da promeni ono što je neminovno, ali ne samo na ličnom nivou. Njeno postojanje je zapravo obeleženo pokušajem kontrole (pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja) i više liči na preživljavanje nego na življenje, a kada se i njeno poglavlje okonča, autorka će nas vratiti na pitanje koje je proisteklo iz rasprave sa početka romana: da li se smrt pojavljuje kao sudbinom predodređena ili su dobijene informacije promenile zacrtane puteve i napravile prečicu do smrti?

Kloi Bendžamin je osmislila roman veoma ambiciozno i očigledno je da je uložila veliki napor u istraživanje, posebno kada se bavi narativima koji se dešavaju u prošlosti. Jedno od mesta na kojem se to najbolje vidi jeste lik gatare, čije prisustvo u narativu većim delom funkcioniše kroz odsustvo i koja se, nakon prologa, kao aktivna junaknjia javlja tek u Danijelovom poglavlju. Govoreći o sopstvenom poreklu, Bruna Kosetlo, misteriozna žena iz Hester strita, daje istorijski prikaz postojanja romskih zajednica na području Sjedinjenih Američkih Država. Prilikom iznošenja tih činjenica, autorka vešto balansira na granici između objektivnog sagledavanja i stereotipizacije. Međutim, Bendžamin ne uspeva da sve narativne tokove isprati podjednako uspešno, pa se tako stvara nesklad, jer pojedine priče deluju nedovršeno, dok se kod nekih rasplinjuje uz previše detalja. Poslednje poglavlje u romanu, ono u kojem je data slika Varjinog života, treba da zaokruži celu priču i iznese glavnu poruku, ali je ono, upravo zbog tolikog broja narativnih tokova, i najslabije. Iako Varja, Danijel, Klara i Sajmon nose najveći deo zapleta, njihove sudbine uticaće i na niz sporednih likova kojima obiluje svako poglavlje. Veze koje se stvaraju u prologu nastavljaju se kroz svaku posebnu priču, pa se sporedni likovi, u manjoj ili većoj meri, ravzijaju i doprinose karakterizaciji čitave porodice Gold. Ta autorkina praksa donekle je zakazala u poslednjem poglavlju, jer u njemu sporedni likovi nisu dobili dovoljno prostora da se razviju, pa motivacija za njihovo uvođenje u priču ne deluje smisleno kao u prethodnim poglavljima. S tim u vezi nastaje i problem rezonera. Uloga rezonera je nepotrebno poverena jednom od novih junaka, mladiću Luku, da bi se, svega nekoliko strana kasnije, kao rezonerka javila i majka protagonista, Gerti. Ovo dupliranje moglo bi se objasniti eventualnom željom autorke da jedna poruka bude lična a druga opšta, ali ta odluka je umanjila intenzitet naravoučenija i poziciju samog poglavlja u konstrukciji romana.

Uprkos narativnom džumbusu, roman Besmrtnici je jedna solidna porodična drama. Njen najveći kvalitet jesu njeni junaci i junakinje, četvoro dece i njihova majka, kao i tema koja poziva na dijalog. Kloi Bendžamin je stvorila književne junake koji su neobično stvarni, sa kojima lako saosećamo i u kojima se lako prepoznajemo. Prikaz odnosa među sestrama i braćom je životan, ogoljen i bez ikakvog ulepšavanja, bilo da je reč o trenucima sreće, bilo da se bavi tragičnim događajima. Roman vrlo direktno otvara pitanja trajnosti veza između članova porodice, njihovog kvaliteta, uzroka za njihovo prekidanje i mogućnosti ponovnog uspostaljanja. Pažljivom karakterizacijom Bendžamin je od svojih junaka uspela da napravi sagovornike za svoje čitaoce, hrabre saputnike za naša sosptvena promišljanja o životu i smrti.