Predsednik Zadruge Srbija

Filip Mladenović

A kompozitor Stanislav Binički, sin nemačke baronice Marije fon Rehingen i Hrvata Stjepana Biničkog, školovanog austrijskog oficira, autor je čuvenog "Marša na Drinu", muzičke epopeje ratnog herojstva, posvećene prvoj pobedi srpske vojske na Ceru!

Шта даље рећи, Филипе?

Срби су ти један врло ксенофобичан народ којег странци који дођу у додир са њима уопште не воле јер су тако некако непријемчиви за све који нису Срби и врло су недружељубиви и некако негостопримљиви.

И воле да малтретирају све друге особе око себе!

Ево, на пример, мене ова моја Српкиња у кући чија се прабаба презивала Ротман толико кињи терајући ме да поштујем стари српски обичај кићења јелке за Божић да ја сваки пут морам да потегнем кости мог комитског прадеде који је, брате, за празнике као и сав нормалан свет обично држао у прозору да их види сав комшилук турске главе одсечене на коридору 10 између Ниша и Куманова.

Па онда тако пред сваки Божић изнесем прадедине кости из шифоњера, мало их протресем да спадне прашина са њих, па се њима онда браним од старих српских обичаја.

А те кости смејаше се, бог да прости...


П.С. - Извини, морам мало да се зезам... Ипак сам рођен и читав живот живим на Бановом брду које је добило име по Матији Бану.

Бан је 1848. сковао реч четник по узору на пољски језик да би означио герилца у Грбаљској буни[

И ишао сам у основну школу која се пре Другог светског рата звала по имену тог Србина католика из Дубровника, а после Другог светског рата је добила име по још једном Србину католику, Јосифу Панчићу.


Па се тако заправо може слободно рећи да ја у ствари и нисам уопште Србин.


А све ово ти исписах јербо ми се чини да су сви ти Хрвати били у ствари баш добри Срби. Квалитетни. А не к'о ови данас... И рекао бих да су сви ти Хрвати много више волели ову Србију него што је воле многи Срби данас.

KOMPOZITOREVO POREKLO

Otkud Binički u kruševačkom muzeju?

To ne treba da iznenadi jer je on rođen nedaleko od ove slavne srpske prestonice, grada kneza Lazara i srpskih vitezova izginulih u Kosovskom boju! Njegov otac, Stevan, rođen 1840. u Mušuluku kod Gospića, bio je školovan u Italiji i u Austriji za inžinjerijskog graničarskog tehničara, a 16. aprila 1868. položio je zakletvu na srpsko podanstvo i primio srpsko državljanstvo. Stupio je u srpsku vojsku kao inženjerijski poručnik, te došao u Jasiku (kod Kruševca), gde je postavljen za komandira III pontonske čete. 27. jula 1872. tu se rodio Stanislav.

U Jasici i Đunisu ostao je do 1874, a onda je unapređen u čin kapetana II klase i 1875. postavljen je u Ćupriji za komandanta pontonirskog bataljona. U I srpsko-turskom ratu 1876/77, komandujući kruševačkim odredom posebno se istakao u borbama u Jankovoj klisuri kada je proterao Turke prema Blacu i Kuršumliji, te je 9. avgusta bio unapređen u čin kapetana I klase, a 10. septembra u čin majora. Bio je teško ranjen u bici kod Adrovca, gde je uz pomoć pukovnika Rajevskog (Vronski iz Ane Karenjine) uspeo da zaustavi Turke. Inženjer major postao je 10. septembra, a inženjer potpukovnik 10. oktobra 1876. U II srpsko-turskom ratu bio je komandant ibarske divizije (kruševačke brigade I i II klase i čačanske brigade II klase). Formirao je kuršumlijski odred, oslobodio Prokuplje i Kuršumliju 25. decembra. Godine 1883. unapređenje u inženjera pukovnika, a 1884. postavljenje za ađutanta kralja Milana. Sledeće godine rodio mu se sin Aleksandar (koji je kasnije postao poznati glumac u Zagrebu). U srpsko-bugarskom ratu 1885. bio je komandant šumadijske divizije, pa moravske i komandant inženjerijskog arsenala u Ćupriji. Penzionisan je 1891, ali je 1895. reaktiviran i postavljen za direktora fabrike monopola duvana. Konačno je penzionisan 1900. Umro je u Beogradu 1903. i tu je i sahranjen.

Zanimljivo je da je majka Stanislava Biničkog, Marija, bila rođena baronica fon Rehingen i udovica Mladena Obradovića, lekara iz Kruševca, sa kojim je imala dve ćerke. Porodica se mnogo selila (Pirot, Niš, Beograd), kako to i inače često u vojničkim porodicama biva. Ali to nije smetalo budućem kompozitoru, dirigentu i matematičaru da se u svim tim sredinama dobro snađe i afirmiše. Tako je, još kao srednjoškolac u Nišu, učio violinu kod Brunetija, a flautu kod narednika vojne muzike Pavla Grujića (i kasnije kod Josifa i Bogumila Svobode), a bio je i član (i kasnije i dirigent) crkvenog pevačkog društva. Već tada je počeo da komponuje manja horska dela i solo-pesme. U Beogradu, dok je studirao na Prirodno-matematičkom odseku Filozofskog fakulteta, na kojem je i diplomirao posle četiri godine — bio je naizmenično član Obilića i Beogradskog pevačkog društva, a na Velikoj školi osnovao je Akademsko pevačko društvo, koje je pod upravom Josifa Svobode počelo da neguje instrumentalnu muziku.

Из приложеног си схватио и сам да нам је сукоб у бившој Југославији заправо био заснован на вери јербо смо различите националности.