прхкостима меморабилиа

дневници - ти бескорисни патетични, парализовани хватачи времена. то су забeлешке које се отварају у непредвидљивим околностима, онако у ходу ,често пред умирање (Б.Ћосић)

Деду Стевана, књиговесца, не упознах јер га нема од средине четврте деценије века претходног, али по причању жене му, моје Баке Златице, нсадске градске примаље, при крају живота вазда је био удубљен у подебеле готицом писане историјске књиге те је, мало читајући, а више куњајући, време проводио на баштенској тераси у лигенштулу са псом Чибиком крај себе, или у удобности бержере у својој библиотеци, често старачки гунђајућег . ја пак из сачуваног му дневника памтим прибелешку где наводи омиљеног Paul Valéry-ја који је указивао - историја доказује само оно што се жели доказати па је с'тога најопаснији производ хемије ума , и успут дрхтаво дописану опаску му - као уосталом и религиозно веровање побожног народа које не познаје границе реалног .а верник био . него, гле и мене ,унукаму, у удобности исте бержере и сличног библиотечког ентеријера (али на другој локацији) данас моји Унуци затичу након 80 г у посве сличним расположењима. 'боте, гени су чудо.
елем...волим да читам туђе дневнике .да ли непотпун окружењем у којем живим ,да ли пуког поређења ради обичаја и тема на којима се некад време губило писајући, не знам. по том питању захвалан ми је пајташ, обалом дунавском ,када издвоји времена из обавезама претрпаног дана, редован предвечерњи шетач, притом и не далек рођак (Бабе нам рођене сестре) по занимању Aкадемик , ћутљив и гопсподствено закопчан, ретко расположен да слуша туђе приче, а за моје појашњава - док одмарам мозак од архитектуре волим да уживам у колоплету твојих игрорека тематиком сличним Braun-овом кретању ,к'о пчела са цвет на цвет , јер ми у мозгу накратко садржаје расталасају. посебно му грађанском детету из спратне породичне виле, никад жењеном, под клавиром одраслом, школованом по Европи, пасирају сеоске догодовштине мојих пуерилних угођаја (иако одлушаних много пута већ али у разноликим модификацијама) у којима се присећам ноћних ми моoрa и дечачких фантазмa, кроз сања и мастурбацију док сам, рецимо, прислушкивао догађај љубавни, неко натезање из постеље рођака ми, те иако тек загазио у другу деценију ми трајања овоземаљског схватао сам да је Стрика пијачом наливен већ ушао у тело Стриницино, али се она опирала том упаду, па је често у таквим ситуацијама прелазила умој кревет (усоби до њиове) чврсто ме потом загрливши међ' полу голе сисе, сузна у лицу, што образима својим осетих, али и топлину тек појебаног јој тела, те посебно, немир мој међ' ногамами. осећао сам да нешто треба да предузмем, али к'о гумарабиком прилепљен нуз њу не знадох како. или оно... када је Стрина једном омела моју јутарњу мастурбацију нагло откривши покривач при буђењу ме зашколу па схвативши шта је урадила нежно шаком обухватила балавоГАми а ја умоменту штрцно јајчано к'о содавода из кафанског сифона ....ка плафону, у чему је Академик стручно наслутио мрву Стриницине палете педофилних особина разуђене јој личности ,указујући како се заправо све изјалови временом, само човек треба да дуго живи па да се у ово увери, а не да умре млад - ја сам се ,додаје, само штедео да ти изговорим све приповести из животами досадашњег ,иако сам се девао у бројним стручним окупљањима, но не водећи о својим бивањима икакве белешке, да бар посведочим како сам био где сам био. но кад наврших пола века земаљског трајања одлучих да и ја водим дневник јер наслутих језик смрти - дијалект одласка. наиме у то време некако догодио се у мом телу некакав пуч почело болном јавком ишијатикуса приликом галеб - фотосафарија на Новом Зеланду

па уролошким прегледом ректума би опипана удебљана простата чији је узорак указао на канцер све ми се у једном моменту окренуло на главце као у јога асани, тако да небески свод претставља некакво тло, а све оно што сам сматрао као поузданом основом ,све грађевине, људи, свет, висило је са некаквог плафона одозго. помоћи без хируршке интервенције није више било. од тада догађаји о којима понешто бележим углавном су веома застарели и сличе прекопавању гробља где лежи највећи део наше родбине, те понеки моји знанци ,а тренутно сви покојни .моја породица је углавном мртва, изумрла као и свачија, ако тај чија је увелико чепа осму деценију трајања овоземаљског. стицај околности читавом животу, тој вечитој борби, даје правац, али ми се чини, ма колико цивилизација напредује, да су наши стари ,додуше скромније али задовољније живели, те не треба да чуди да свака генерације хвали та The good old times којег се почесто дневницима присећа.

размишљам нешто, Пробраним успе да од сопствене историје обележе једну генерацију (прозвавши све остале као врсте узорка те Породице), направивши нешто стабилно и трајно, јер у сваком питању већ стоји одговор, само се треба досетити. за Остале пак, недовољно даровите за ту работу, те услед тога фрустриране ,окружење не треба да чуди што им живот наликује ...........ветровитом дану .