Petooktobarska inverzija

Svaki jubilej Petog oktobra prilika je da iste persone dramatis ponove svoj narativ: bio je to dan kada je dobra Srbija pobedila zlu, kada su snage demokratije i progresa nadvladale nacionaliste i mračnjake, a evropska Srbija pobedila ksenofobičnu u gubitničku. I sam sam, u skladu sa svojim mogućnostima, bio jedan od tvoraca te paradigme. 

Bio sam tog dana ispred Skupštine. Baš kao što sam bio na 99 posto svih antimiloševićevskih protesta tokom devedesetih. Kad je krenulo razbijanje staklarije na ulazu u RTS, otišao sam kući. Dim iz Skupštine gledao sam na TV. Danas imam podeljena osećanja o značaju i sekvelama tog datuma. Ali to i nije bitno. Više me zanima šta smo mi petooktobarci Srbiji danas, a šta je ona nama. Da bismo to saznali, treba razbiti paradigmu. Nisu oni što su izgubili 5. oktobra 2000. bili đavoli, a nismo ni mi bili anđeli. To smo dokazali tokom 12 godina svoje vlasti. Među nama je bilo izuzetnih ljudi, jedan od njih je platio glavom, a bilo je i izuzetnih pokvarenjaka, korumpiranih hulja i lopova koji su uspeli da daju za pravo posmatračima sa strane koji u svojoj večitoj skepsi ponavljaju: „Svi su oni isti“.

Najveća politička greška, nas petooktobaraca, bila je to što smo mislili da je Kosovo demokratsko pitanje. I da će promena političkog kursa poništiti posledice poraza u ratu 1999. Za tu grešku nismo bili krivi. Svako ima pravo da bude naivan. Greška za koju jesmo krivi je to što nismo imali pameti i volje da razbijemo mit o Rezoluciji 1244 „koja čuva Kosovo u sastavu Srbije“ jer ona nema to svojstvo, a prava i glavna svrha tog dokumenta bila je retroaktivna legalizacija nelegalnog NATO bombardovanja. Nabrojaću i sledeće greške: nismo uspeli da budemo proaktivni i ponudimo rešenje kosovskog problema u vreme kada je za to bilo prostora. Uljuljkivali smo se u floskulama bez sadržaja. Pravili smo jedinstvenu državnu politiku oko fraze „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ i pravili se da ne vidimo koliko je ona već tad bila nerealna, a mrštili smo se i ignorisali Ćosićevu ideju podele koja je tada bila realna. Protraćili smo dragoceno vreme u situaciji kada je vreme bilo jedino što smo imali. Dozvolili smo da Koštunica svoju Preambulu unese u Ustav, znajući da to nema značaja za odbranu Kosova, ali ima za odbranu Koštunice. Izlazili smo sa predlozima rešenja problema KiM po modelu Honkonga ili Olandskih ostrva sa zakašnjenjem, u trenutku kad su sudije (od kojih je jedan bio sadašnji ruski ambasador Bocan Harčenko) svirale kraj pregovora i kada je Ahtisarijev plan, koji je bio prednacrt Ustava nezavisnog Kosova, već bio napisan.

Sve ovo jesu greške za koje smo mi, petooktobarci, krivi, ali i to je oprostivo, jer one, čvrsto sam ubeđen, nisu činjene iz zle namere. Međutim, neoprostivo je što iz svojih grešaka nismo izvukli pouke, što svoje greške ne prihvatamo i što se ponašamo kao da, tako bezgrešni, imamo moralno pravo da sudimo o Vučićevim današnjim političkim naporima da na Kosovu spase što se još spasti može.

Vraćam se na 5. oktobar 2000. u svetlu 5. oktobra 2019.

Ako se manemo (našeg) petooktobarskog budalastog narativa koji je danas već postao punoletni hodajući zombi, šta vidimo? Vidimo snage poražene onog 5. oktobra, u međuvremenu reformisane i promenjene nabolje, kako vuku Srbiju ka EU i vidimo pobednike iz 2000, njihove rudimente i sekvele, kako svim silama pokušavaju da to spreče. Kako pokušavaju da spreče? Pa tako što su se uortačili sa antievropskim fašistoidima i tako što odbijaju svaku pomisao o rešenju kosovskog čvora bez kog svaka ideja o uspešnoj i razvijenoj Srbiji postaje utopija. Dakle, vidimo Vučića koji ne da nije nacionalista, nego je veći liberal i građanin nego što je Vesna Pešić ikad bila (što mu Vesna i njeni „građani“ nikad neće oprostiti) i vidimo petooktobarce, lidere SZS koji umesto politike nude drveno gvožđe u formi „aktivnog bojkota“ i svoje otužne selfije na kojima demonstriraju infantilni fetiš prema lepljenju nalepnica, sve praćeno retardiranim provalama radosti zbog uspešnog uništavanja saobraćajnih znakova i druge državne imovine. Šta će vam bolji dokaz da je mit o 5. oktobru mrtav i da je vreme da bude sahranjen?