(већ и само трајање нам указује да доживљено треба да преиначимо у приче)
било је прилика, пропутовало се Светом, подоста видело, тамо живело и доживело свега, од чега се понечег помало и стидим, а да би читалац могао да свари, много је тога од догађаја морало бити изостављено у списатељскими потсећањима.био сам млад жељан другачијости , међутим данас не успевам да осмислим убедљив одраз наше свакодневице и стварности у ком су апсурди и бизарности наше цивилизације болно очигледни , та ми гибања измичу па често умем да будем репетитиван док неки од састава ми постају крајње схематизовани, почесто и фингирани,упс.
људима је увек тешко да прихвате промене које су видљиве у њиховим животима, тешко је одустати од својих навика, помирити се да наши животи неумитно воде старењу и крају. отуда потреба за удобношћу, огромном инерцијом, конзервативизмом, жељом да се заустави време... одувек сам био радознао и питао се шта је иза наредног угла нашег тајанственог света. савремени човек је изгубио веру у њега јер чини се да је све рационално објашњиво, или да ће ускоро бити објашњено. живот не тече истом брзином. у детињству, тога се сви сећамо, дан је трајао читаву вечност.у старости пак , када нас мину све жеље, жудња и сујета, опет се у нама отвори поглед детета , а ево тога управо сам сведок јер пред полууснулим очима ми често ноћу бљесне сликовити фалусни период мога детињства бременит како стварношћу тако и умишљеношћу па све чешће себи сличим на ребусара који покушава сложити синегдоху фото слагалице али из које ми слике измичу, па се стога и криптомнезији препуштам, свестан да свако тумачење сна, одабирајући му своју стајну тачку, нужно мора да остави у тами бар један простор је, а све по препоруци Kума уролога који верује да сексуално задовољство
помаже да брже заспите због ослобађања хормона окситоцина и пролактина, али и због тога што се на овај начин снижава стрес тако присутан зарад слуђености окружења нам код мојих исписника .него,често сам се током досадашњег трајања питао због чега са 18 година, када ми је филозофија осигравала мирно и поштовања достојно студирање, се предомислих зарад тренутних изазова телесних, жаргонски титулисаним љубавни практичар, које ми је омогућила летња теренска пракса на градилишту усмеривши ме директ међ' чупаво мећуножје локалне певаљке Кадивке у тадашњој крчединској кафани Коцифона, те се определих грађевини и мада ми је поразно то спознати, детаљи из тог ми периода живота се налазе прибележени у дневницима од тада, без смисла да преправљам странице му.
добро, било је шта је морало бити ,данас пак, не пишем текстове за једно читање него из чистог задовољства, за себе, с понудом sociumu, без уздржаности, не подешавајући ништа - ни за читање, ни за превођење (јер много тога се погуби у преводу на енглески и малтешки) . неки моји затурени састави тек сада откривају да је завичај мојих састава ћирилична реч ,поприлично скрајнута у нека бивша времена. од искона магија приповедања je израстала из обичних догађања и призора свакодневнице градeћи слојевито и богато разгранато прозно ткиво пружајући читаоцу својеврсни кључ за разумевање ових, понекад тајанством недорека прожетих присета немајући другог упоришта од оног које нуди сећање које опет вазда под велом неке измаглице попут изобличених сенки на зиду задивљује ме пре него и стижем да схватим шта се дешава јер као да немају почетка приморавајући ме да испољим читаву палету патолошких особина своје разуђене личности оформљујући их уз примену дозе сналажљивости која надомести неке ствари да дочарам целину толико битну пажљивом читаоцу.
елем, бити списатељ значи бити у позицији нерадничкој посебно ако је случај као мој да сам у стању исписати неколико својих дневних страница веома брзо па потом, до подне, у лаком трку, новосадском променадом крај Реке меркати пролазнице и присећати се времена када смо, има томе и 60 г (је боте), на локацији негдашњег градског шеталишта, или пре, ћаскалишта доконих шетача, ми пубертетлије легали у траву поред самог корачалишта са шаком под теменом главом окренути пролазницима, па женскама виркали под сукње у обрисе им ногу или још боље свиткање бутки кад баш наблизу пролазе, у ту нам недохватну висину, онако .....сербез, па потом ерективни и напуњених јаја се стуштасмо у врбак испод, ка дунаву, поседајући укруг и дркајући, уз индијанске покличе, тада у тренду ,са морама које обележавају тај узраст, укратко , сличећи чудачкој мезалијанси умишљајући тада још недокучивонам.