Док се све у Нинином животу дешавало преспоро и прекасно, код Џенис Лин Џоплин све је било управо обрнуто, без задршке, пребрзо и прерано.
Двадесет година по рођењу Џенис је напустила Порт Артур, на самом југоистоку Тексаса, уз границу са Луизијаном, место углављено између језера Субин и Мексичког залива, притиснуто нафтоводима и рафинеријама са копнене стране, нафтним платформама и танкерима са водене, сиромаштвом и сивилом одасвуд. Оставила је иза себе године вршњачке злобе уперене на своју килажу, бубуљице, интересе, и упутила се у Сан Франциско. Тај почетни период свог живота сажела је речима "била сам неуклопљена, читала сам, сликала, размишљала и нисам мрзела црнце".
У Калифорнију је стигла, изгледа, прерано за своје добро, загазила је дубоко у алкохол, спид (!), хероин, и две године касније, изнурена, аветињски ослабљена, без паре у џепу, вратила се у Порт Артур. Њен осврт на ту епизоду је директан: „нисам имала много пријатеља и нису ми одговарали они које јесам".
Тексас ју је, овај пут, задржао само годину дана и она се лета 1966. поново обрела у Калифорнији. Следећих четири година неће је више задржати ништа -- променила је три бенда око себе, певала на милион концерата, водила љубав с ким је хтела и стигла, оба пола, пила сладуњави, јужњачки виски и гутала таблете, и једно и друго без мере и реда, дувала, фиксала се, возила шарени порше, пребрзо, наравно, издала три албума и умрла прерано, с двадесет и седам, од предозирања хероином док је привршавала снимање четвртог.
Њен музички репертоар, помало као и Нинин, мешавина је оригиналних дела и интерпретација већ постојећих, понекад и веома старих, блуз или фолк, па и мјузикл или џез, ствари. Обе су отпевале "Litltle girl blue", песму из тридесетих, и по једну Гершвинову ствар, Нина "I love you, Porgy", а Џенис „Summertime", Арита Френклин је на свој албум уврстила Нинину песму "То бе young, gifted and black", а Џенис на свој "Piece of my heart" претходно издату од стране Аритине сестре Ирме, ... На површини, рекло би се, исти свет, али иако им је музички корен заједнички, Нина, проглашена првосвештеницом соула, свој је траг оставила ближе том исходишту, а Џенис, појавивши се десетак година за Нином, у свету, чинило се, на прагу огромних промена, Џенис, са својим тврђим, огољенијим приступом и силином, стекла је другачију и једино могућу титулу -- краљица рокенрола.
Највреднији део каријере Џенис Џоплин, њена бит, били су њени наступи. По сопственим речима, није јој ишао рад под кочницом и, будући да би "радије бар понекад била добра него увек под стегом", наступала је као вихор, екплозивна, необуздана, велика, на сцени је жудела, јецала, псовала, молила, клела, мрмљала, дахтала, њихала је снагу, водила је љубав, силовито, без задршке, шкргутала је, шкрипала, вриштала, њихала је бину, водила је љубав, нежно, без резерве, шапутала је, миловала, њихала је публику, водила је љубав с њом, несебично, без изузетка, пол, боја коже, бубуљице, килажа, Порт Артур, Сан Франциско, Монтереј, ... све то оним њеним гласом, екпресивним до сржи, што кида, кључа, што из мртвих диже и убија.
Нина и Џенис свакако нису саме рушиле музичке (и друге!) баријере, листа заслужних је дугачка, али су оне препознатљиви симболи прекретница, напрслина у утврђеној подели улога у музичкој индустрији, у уметности, у свету уопште. У најбољем случају, ако није скрајнута или третирана тек као средство, пратилац, украс, онда је жени остављено да буде мушичаво, скоро неразумно створење, Елиза Дулитл, чији је неоспорни таленат једино могао и морао бити артикулисан, контролисан, представљен и потврђен тек кроз додатни и пресудни рад вештог композитора/продуцента/агента/режисера/укротитеља, неизоставно мушкарца, професора Хигинса. Жена је смела бити дива, али не и див.
Нина је узела себи за право да буде буде надрндана, непријатна, захтевна и, најважније, да говори, да каже шта мисли и да то каже лупајући песницом о сто -- она је своје протестне песме, мрачне, крваве, па и злослутне, свој крик за слободом, стављала нацији под нос на највећим сценама, у време кад су многе њене колеге, оба пола, биле неми мишеви. Џенис је, са своје стране, освајала другачије хоризонте, другачија права, да се буде неутољив, разбарушен, распиштољен, промискуитетан -- она је своје облине, безмеру, страст, своју потребу за љубављу, без зазора излагала јавности на сваком кораку. Једна је ослободила стеге мисли, друга тела, једна је говорила, а друга радила шта је год хтела, обе су тако, на свој начин, откривале душу своју и изражавале оно што осећају, обе су, својом појавом, зрачиле -- ја сам ту, не занимају ме ваше идеје о финоћи, ваше границе, ваше замисли о МОМ простору, ја сам ту, сналазите се!
Обе су, наравно, плаћале ужасном ценом (ah, my unhappy, my unlucky, and my little, oh, girl blue), али другачије нису умеле, бити тамо некаква дива попишуља за њих је било немогуће -- фронтмен или ништа -- јер слобода је немање страха (Нина) и на крају си оно с чим се помириш (Џенис).
Редослед није случајан, Нина је стекла име у славном али ипак маргиналном свету музике музичара, музици бола и одушка, свести али не и акције. Џенис је нешто касније учинила следећи корак, освојивши музику бунта, гнева, промена, музику која пева о могућности другачијег света и донекле има и стварну снагу за покрет или, ако ништа друго, бар за субверзију.
(У помало парадоксалној равнотежи, Нина у музици осећаја и комплексног музичког израза пева о ломљењу глава, о револуцији, док Џенис у музици енергије и сировијег стила, пева о ломљењу срца, о љубави. Ово има своју унутрашњу логику: свака од њих, без обзира на израз, пева своју патњу, своју жеђ, Нина ону црнаца, патњу потлачености, жудњу за људском правдом, а Џенис ону младости, патњу одбачености и усамљености, вапај за људским додиром.)
Освојивши право да буде своја, проклета кучка, али своја, да располаже собом од главе до пете, и реч и дело, жени у музици остала је само једна баријера -- да се снагом свога и само свога дара, преко сопствених и само сопствених остварења, с пуном уметничком слободом, пробије на сам врх, не по крајевима, у џезу или блузу, не ни у алтернативи, у року или огранцима, ништа од тих "my baby don't care for high-tone places" етоса, већ у свету популарне музике, где су највећи улози, ризици и награде, те стога и свету владавине диносауруса, окамењеном неупоредиво највећим отпором промени.
======================
Белешке:
Текст је наставак блога "Три напрслине: ЦРНА" из фебруара 2019 (линк). Још тада сам имао у глави трилогију, али нисам имао времена да је склопим. Немам ни сад, али сам некако изгурао овај други део. Нисам сигуран кад ћу стићи да завршим и последњи део, ваљда буде до следећег фебруара. Остављам до тад отвореним којој ће музичарки бити посвећен тај трећи наслов "Три напрслине: даровита". Одговор, наравно, није очигледан, објективно говорећи није ни једнозначан, ради се само о мојој перцепцији и пројекцији, мом симболизму, ради се, дакле, о неопростивом поједностављењу, као и у случајевима Нине и Џенис.