Fruška gora – srpski Atos, 4. dan

Kiša je padala cele noći, ali su do jutra oblaci presušili. Sudeći po nebu u svitanje, dan će biti vedar i verovatno topao.

Nemam dovoljno hrane za doručak, jer sam sinoć, u naletu gladi, pojela skoro sve što mi je Smilja spakovala. Ostalo je nekoliko keksa i kesica oraha, a imam i surutku u prahu, pa sada pravim kašu. Nije loše. Kada ste gladni i nemate mnogo izbora, sva hrana je dobra.

Predstoji mi strmi uspon uz brdo do isposnice u steni, a imam samo pola litra vode. A sa tim se ne rizikuje: vode se mora poneti dovoljno, gde god da krenete. Zato silazim do prve kuće i zamolim već budne domaćine da mi napune flašu. Primećujem da se niko ne čudi otkuda jedna strankinja tako rano ujutru u njihovom selu. Verovatno su navikli na planinare, ili naprosto gledajuu svoja posla.

Put je veoma strm, a markacija loša. Na raskršću dve staze stojim u nedoumici, ne znajući kojom da krenem. Moj trek pokazuje da je isposnica u steni, koju tražim, odmah tu, na nekoliko metara od mene. Ali nema ničega osim šipražja i drveća. Vraćam se sa staze koju sam prvo odabrala i krećem drugom. Ali i na njoj se dešava isto: trek pokazuje da sam promašila.

Nerviram se. Gunđam naglas. Pa zar nisu mogli da ovo obeleže?

Nastavljam stazom sa planinarskim oznakama i izbijam na kolski put. Isposnica je, prema mapi, ostala negde iza mene. Ne bih da ponovo lutam, uspinjući se i spuštjući još ko zna koliko vremena, nego odustajem od traženja isposnice i krećem dalje, prema mojoj sledećoj odrednici – manastiru Rakovac.

*

Pogled odozgo na manastir jedan je od onih kao sa kalendara. Pravougaone zidine sa crkvom i zvonikom unutra. Beli zidovi i crvnei krov konaka. Ali kad se spustim blatnjavim putem pored manastirskih vinograda, dole me dočeka razočarenje – i ova crkva je zatvorena jer se manastir renovira. Pravi se novi zvonik, pošto stari nije bio odovoljno visok. Radnici mi objašnjavaju da će novi prelaziti visinu crkvenog krova i biti oko dvadeset osam metara.

Neki monah prolazi dvorištem sa preduzimačem i njegovim pomoćnikom, jer u prolazu čujem kako im govori šta bi još sve trebalo popraviti na crkvi.

Već sam na putu da izađem napolje, kada u dvorište uđe stara monahinja. Niska, sa štapom i desetinom slojeva odeće na sebi, preko koje na kraju ide debeli gunj. Već sam primetila da mi svi monasi i monahinje deluju veći nego što jesu, zbog sve te odeće na sebi.

Pozdravim majku i upitam je može li. Kaže da joj je devedeset i da je iz dugovečne porodice. I deda je živeo do devedeset druge. Pitam je da li je zdrava a ona potvrđuje. Deluje vitalno i potpuno razborito, jedino što se oslanja leđima o zid kada pričamo – nije joj lako da dugo stoji. Još saznajem da je tu, u Rakovcu, već trideset godina, a pre toga je bila u manastiru Kovilj i u još nekoliko šumadijskih manastira. Ime joj je Gavrila.

Utom je neko pozove i Gavrila se oprosti od mene te krene za svojim poslom.

*

Rakovac ima jednu prodavnicu za koju ću posle saznati da je jedina koja radi dvadeset četiri sata od Sremske Mitrovice do Vrdnika. Ispred se nalazi drveni sto i klupe, sa nekoliko flaša piva koje su preostale od sinoćnih gostiju.

Kupujem topli somun, paštete i jogurt, te čokoladicu da se zasladim, pa sedam i doručkujem. Gladna sam kao vuk nakon sveg onog uspinjanja i lutanja po šumi. Uskoro dolazi baka sa unukom Davidom. Iz Kragujevca su, a bakin drugi sin je triatlonac Marko, dok sam mu prezime zaboravila. David seda do mene i jede svoj sladoled, a usput pričamo. Klinji je pet godina i sve ga zanima, a najviše da li imam igrice na telefonu. Smešno mi je i žao što moram da ga razočaram. Ipak, lepo se ispričamo, jer mi dečak otkriva kako mu je pre dve godine bilo na moru u Crnoj Gori kada je učio da pliva.

*

Put od Rakovca do Beočina je najgora deonica kojom sam ikada pešačila. Vozi se preko sto na sat, prolaze autobusi i teški kamioni i šleperi, a put je uzan. Ulazi točkovima i u jarak pored puta, pa odskačem u njive i blato kako me ne bi pokupili. Toliko je stresno, posebno nakon tri dana hoda mahom kroz šumu, da osećam kako me obuzima nervoza i težak umor. Jedva se vučem. Srećom, barem poslednji deo puta ima uzanu pešačku stazu odvojenu od druma, pa mogu da malo odahnem.

Tako stižem na ivici snaga, ali u komadu.

Beočin sam najpre nameravala da preskočim, pošto se nalazi izvan glavne rute i nije mi se mililo da potežem desetinu kilometara do njega. Međutim, onda mi se javila Vesa Ivanović – nastavnica geografije u Osnovnoj školi Jovan Grčić Milenko. To je ona škola u kojoj Vesa vodi geografsku sekciju a đaci prate moje putovanje i kroz njega uče o zemljama sveta. Čitaju moje blogove i onda spremaju referate o mestima i oblastima kroz koje prolazim. Prve godine čak su štampali i majice za članove sekcije, na kojima je bila naslikana planeta, oko koje je pisalo Zakotrljaj me oko sveta – po naslovu moje prve knjige sa putovanja, a na leđima naziv sekcije i škole. Nekoliko puta, odlazili su i na izlete biciklima, držeći časove u prirodi.

Prošle jeseni, iz Beočina su došli u Novi Sad na moju tribinu – najbolji od njih. A letos sam gostovala u njihovoj školi i više od sto đaka – jer toliko je moglo da ih stane u najveću salu – došlo je da čuje moju priču o tome zašto je važno ne odustajati od svojih snova i kako je moguće ostvariti ih čak i kad niko osim vas ne veruje u njih.

Ta generacija završila je osnovnu školu, ali Vesa je ove godine dobila nove đake, sedmake, sa kojima nastavlja ono što je započela pre nekoliko godina.

Zbog svega toga, nikako nisam mogla da zaobiđem Beočin, makar hodala dodatnih trideset kilometara.

*

Vučem se prema stanici gde će me Vesa pokupiti kolima i odvesti svojoj kući, kada dva dečaka, koja mi nailaze u susret, istovremeno uzviknu:

„Izvinite, vi ste Snežana?!“

Nasmejem se i potvrdim. Vesini klinci, nema greške.

„Možemo li da se slikamo sa vama?“, pita jedan od dvojice dečkića sav uzbuđen.

Naravno. Potom mi šalje fotografiju preko blututa. Oni nisu članovi sekcije, ali znaju sve o mom putovanju i ovoj turi koju pravim po manastirima.

Dogovor sa Vesom je da se smestim kod nje, malo oporavim a zatim sa đacima koji su se prijavili krenemo u posetu manastiru Beočin. Usput ćemo obići i beočinsku crkvu, gde smo najavljeni.

U ugovoreno vreme, dvadesetak sedmaka čeka nas da krenemo. Peške, naravno, iako postoji autobus koji vozi do blizu manastira. Do tamo ima nešto manje od četiri kilometara, ali petak je, poslepodne nakon škole. I oni su se sami prijavili da me dočekaju i pokažu mi manastir u svom rodnom gradu. Ideja je bila i da me dočekaju još u Rakovcu, ali nismo uspeli da se organizujemo jer ja nikad ne znam pouzdano kad ću negde stići. A i bolje što je to otpalo, pošto je tamo sada veliko gradilište i ne može se ući ni u crkvu.

*

Krećemo kao mini-ekskurzija. Devojčice i dečaci, Vesa i njena sestra Biba, te ja. Poneko me nešto stidljivo pita, ali treba malo vremena dok se oslobode.

Prvo se zaustavljamo kod crkve Svetog Dimitrija. Ulazimo svi unutra i slušamo kratki istorijat o ovom zdanju o kome nam priča sveštenik. Najzanimljiviji detalj je pokrov na kome se pre nekoliko godina pojavio obris lica nalik na Hristovo. I to se desilo na Tominu nedelju – onog nevernog Tome. I Vesa mi sama svedoči da je bila na liturgiji kada je primetila kako se obrisi lica pojavljuju na belom platnu.

U priču se uključuje i dečak po imenu Pavle. Ozbiljan i samouveren, on je veoma upućen u sve crkvene stvari. Ne samo što odlazi redovno na sve liturgije, nego uči da čita crkvenoslovenski, zanima se za stare crkvene spise i želi da postane sveštenik ili monah kad odraste.

S njim nastavljam priču po izlasku iz crkve, kada krenemo ka manastiru Beočin. Pitam ga otkuda toliko interesovanje za verske stvari. Roditelji, kaže, nisu toliko religiozni, ali deda je bio đakon i verovatno je on delom zaslužan za njegovu ljubav prema verskim stvarima. Ali presudni su bili časovi veronauke. Sve mu se dopalo, to čitanje i pevanje, mada u potonjem nije mnogo dobar, budući da nema sluha, pa se stalno dovija.

Pavle je inače čitao moju knjigu Preko Himalaja i Gobija i sad mi kritički obrazlaže zašto mu se Himalaji više dopadaju od pustinje.

Dopada mi se ovaj dečak. Tako je otresit i svoj, već sa trinaest godina.

Pričam i sa devojčicom koja mi tvrdi da je zanima hiljadu stvari i da namerava da sve što je privlači zaista i ostvari. Recimo, voli medicinu i biologiju, ali i programiranje i namerava da te dve ljubavi nekako spoji. Ne zna još kako, ali zna da će naći načina.

„I hoćeš“, kažem joj. „Imaš viziju, a to je najbitnije. S njom, sigurno ćeš uspeti, samo nemoj da zaboraviš ovo što meni sada pričaš. Nikad nemoj da zaborraviš šta želiš u životu“, kažem joj.

„Naravno da neću“, odgovara devojčica.

A ja pomislim na to kako sam u njenim godinama isto tako bila uverena da ću ostvariti sve svoje snove. Dok me život nije odvukao na sasvim drugu stranu i to neprimetno, tiho, podlo mi pomećući neke vrednosti koje me zapravo nikad nisu zanimale. Sve dok se jednog dana nisam prisetila toga šta sam pričala i u šta sam verovala sa svojih trinaest i odlučila da to najzad i ostvarim.

Nadam se da će ova devojčica, kao i sva ova deca oko mene, to učiniti mnogo pre, bez lutanja i gubljenja po životu.

*

Tri devojčice spremile su kratke referate o ovom mestu, koje nam sad pročitaju pred kapijom. Zatim Pavle otrči unutra, da proveri da li je igumanija tamo i da li bi nam otvorila crkvu. Zna sve i svi ga znaju. Vrlo je razočaran što smo, izgleda, zakasnili i što je služba već počela, pa nema nijedne od monahinja. A onda usledi iznenađenje i radost kad nam vrata otvori jedna iskušenica, koja nas povede u crkvu.

Pavle mi je usput već ispričao o čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice, koja uslišuje molbe nerotkinja za potomstvom. Sada nam iskušenica priča da je ikona stara preko petsto godina, a pomogla je stotinama žena, tako da monahinje u šali kažu da imaju oko sedamsto kumčadi šitom sveta i svih nacija i vera. Pošto ovde dolaze i vernici drugih religija.

Iskušenica pomije i teško vreme tokom rata, kada je manastir služio kao partizanska bolnica. I arhimndrita kog su komunisti proganjali da bi ga na kraju ubili ubrizgavši mu arsenik prilikom posete stomatologu.

Kakve sve priče kriju naši manastiri, priče o ljudskim sudbinama i patnjama ali i radostima života, kao i vere. Kada je prvobitno muški manastir postao ženski, dolaskom tri monahinje početkom sedamdesetih, doslovno je od ruine pretvoren u rajski vrt. Održavan vrt sa raznim vrstama cveća i ukrasnog rastinja, uređeni drvoredi, pokošena trava – ovo mesto zaista zrači spokojem i skladom. Iskušenica koja ne želi da mi odgovori ni koliko dugo je ovde, ni kako se zove, daje nam svima po sličicu čludotvorne ikone i zatim nas napušta jer ima mnogo posla.

Mi se još fotografišemo ispred manastirske crkve, a zatim polazimo.

Iako sam preumorna i jedva čekam da stignem u kuću mojih domaćina, ovo mi je najlepši dan od početka mog pešačenja po fruškogorskim manastirima. Pavle nas napušta prvi, zatraživši moj autogram i da se slikamo. A uskoro se pozdravljam i sa ostalom decom. Nastavnica Vesa ima još jednu generaciju malih velikih geografa, dobre dece kojoj pomaže da u rijaliti stvarnosti koja nas okružuje pronađu prave vrednosti, da ih neguju i da se bore za njih.

Hvala Vesi i svim njenim učenicima koji su mi ovaj dan učinili nezaboravnim.