ОД СТРОФА – КАТАСТРОФА ДО МАХАБХАРАТЕ
У културним круговима чест је ламент над интернетом и друштвеним мрежама да су „пуни ђубрета“. То јесте тачно, али је и нека врста „киселог грожђа“ јер је већина књижевника, осим коришћења меила и компа као писаће машине – електронски неписмена. Једина озбиљнија имена која се баве новим могућностима интерактивне и електронске књижевности су Владислава Гордић – Петковић (књига „Виртуелна књижевност“, објављена пре десетак година), недавно Марко Недић са акцентом на неколико аутора и површним општим прегледом и Мирољуб Тодоровић – творац сигнализма који подстиче нове покушаје и експерименте и подржава сигналисте и сигнализам годишњим зборницима.
У књижарама најтиражније су књиге личних исповести, оне које голицају радозналост, обећавају забаву, опсењују простотом, прозивају неистомишљенике, најављују могућност скандала. За то време на ФБ и друш. мрежама сви су пропевали и прозе–розе-расписали, једни зато што им ТВ име, риалити популарност или опседнутост модом и кулинарством обезбеђује неки тираж, већина изазвана белином профила на ФБ, могућностима „блогова“, празнином досадашњег постојања и дубоким уверењем да је њихов живот јединствен „роман – поема – симфонија“ па треба оставити трајан траг.
Интернет је препун кућне књижевне и уметничке радиности. Визуелно преовлађује, књижевност и култура су ређе теме које се прилагођавају неодговарајућим правилима и користе програме за кратке текстове и фотографије које треба објављивати на дневном нивоу. Друга могућност је изградити свој сајт за озбиљније текстове и остати вечити дилетант у могућностима њихове професионалне презентације која се стално унапређује.
А сам ламент над интернетом да је „пун ђубрета“ и самозваних песника непотребан је. Све то одувек постоји.
Милан Јовановић – Стојимировић у „Силуетама старог Београда“ пише о почетку 20. века у Србији: „ Право је чудо колико се људи код нас бавило поезијом и ко све није „певао“, управо ко све није „дељао“ стихове и ко све није важио за песника! Ако би се човек послужио статистичким подацима, могао би да састави читав један пук од покојника који су код нас „певали“, али је у тој гомили имена било много надрипесника, које данас нико не чита, нити се зна за њих. Међутим, многи су од њих веровали да су својим стиховима обезбедили себи вечити спомен, јер су уображавали да носе у себи „свети пламен“ песничког надахнућа... толико искрено да су од поезије направили професију.“
Енглески песник из друге половине 20. века Д. Џ. Енрајт, кога је преводио Милован Данојлић, пише како су читаоци, читајући, научили више од писаца „и тако сви читаоци постадоше писци, а писци остадоше без читалаца“.
Олга Токарчук, добитница Нобела за 2018. годину, пише о „хиљадама одбијених рукописа“ на полицама пољског издавача.
Томас Ман у „Тонио Крегеру“ описује публику која слуша песме познатог уметника: „... готово неки скуп првих хришћана: људи невешта тела и фине душе, људи који увек падају... и који се поезијом благо свете животу – увек само они који пате и чезну и који су сиромашни... никад никог од оних других којима није потребан дух!“ Ту је и млади потпоручник коме „са пренераженим осмехом“ и уз „дубоку нелагодност“ допуштају да прочита своју песму о музици и љубави „богату осећајима а врло сиромашну ефектом“.
„Свака строфа / катастрофа“ написао је још Лаза Костић самозваном београдском песнику Лептиру (Бранко А. Секулић). Сви ти дневници, сановници, споменари и поетске катастрофе сада су изнете из фиока и кутија са кључићем и објављени на мрежи да им се диве сапатници, пријатељи и радозналци.
Људи се стиховима и записима бране од животних мука и теше у невољама. А свако пише „према мери својих могућности“ (Андрић), постаје свестан своје јединствености и тражи садруга у осамљености.
Интернет је као киоск – ви бирате шта ћете узети за читање. Ако читате да се забавите – и киоск вам је довољан. Ако покушавате да кроз књиге и е-текстове разумете шта се то догађа око вас морате пробијати своју стазу између скупих комерц-књига и библиотечких хитова, спремних да вас опчине као игра стриптизета око шипке.
Концепција о високој култури трпи промене, сведоци смо процеса деелитизма који истовремено доноси и опадање нивоа вредности. То је култура савременог друштва, цивилизација разноликости. Све мање пажње се посвећује озбиљним питањима, већина жели да, и преко књиге, побегне из стварности, да се одвоји од напетости живота и генерализованог стреса. Не траже се одговори на питања зашто је то тако и шта треба мењати већ прихватају лакша решења за провод све краћег слободног времена.
Међутим, књижевност неће нестати јер је фикција, прича битан део наше цивилизације. Она мења облике којима се изражава, али све мање прати главне циљеве нашег живота и његовог смисла, питања о постојању, смрти, крају ове цивилизације и новим почецима.
Јер и наша цивилизација је један од нових почетака. Развојем најновије технологије и новим читањима прастарих књига за које се веровало да су митови препознајемо описе тадашње стварности. У записима на клинастом писму тек сада можемо да препознамо описе космичких бродова јер их и ми правимо, затим чудесна оружја у праисторији и невероватне описе ужасног рата - сведочанства изнета у епу ‘Махабхарата’.
Такође занимљиви фрагменти „Библије„ „Курана„ „Попол Вуха„ „Кабале„ „Гилгамеша“ и других светих књига и епова, све озбиљније збуњују научни свет и истраживаче древне прошлости. Када се овоме придруже и нова археолошка открића која потврђују „митове“ јер су „истопљени градови“, ливење огромних блокова, „стакласте пустиње“ и слично технолошки данас разумљиви и могући, митови се претварају у приче о некој бившој стварности, а ова цивилизација добија још неразумније боје и димензије.
Значи: читајте а ако не можете да се уздржите и пишите: строфе – катастрофе или игре око стриптиз–шипке али покушајте да превазиђете опседнутост собом и да у сваки текст уградите део ове стварности око вас која се расипа и све збуњује јер можда, ипак, остављате драгоцен траг.