Individualne topografije gradova - Rijeka u tri slike...

Za jedino izvesno pamćenje koje ima, ubeđuju ga kako nikad nije postojalo. Zemlja koju voli nezaustavljivo se raspada, uz „teorije" kako nikad nije ni trebalo da bude stvorena. Dezintegrisane, slike jednog sveta koji sve manje postoji jutros su ga vratile u Rijeku - grad koji je zbog njegovih građevina, mirisa i vetrova oduvek voleo. U vreme održavanja Jugoslovenskog bijenala mladih, sa Alanom i Artom Loverom, tamo je redovno odlazio.
Prilikom jednog boravka u Rijeci, shvatio je kako pisanje knjige sadrži rizik sličan onom kad putujete brodom. Pre nego što se otisnete, svaki put treba da privežete i dotegnete raspuštenu užad, proverite da li nešto nepotrebno škripi ili, ne daj bože, barka negde propušta tako da ulazi voda...

Slika prva:

Uzimam stotinak odštampanih pozivnica za moju samostalnu izložbu i obilazeći različita javna mesta Rijeke (u pratnji fotografa, članova grupe Bosch+Bosch - Alana Forda i Arta Lovera) lično uručujem te pozivnice. Fotografi me sve vreme prate, polaroid kamerama beležeći trenutke uručenja pozivnica. Pomenuti snimci bili su jedini eksponati izložbe koja se od 6. do 8. juna 1981. održala u riječkom Malom salonu.

Slika druga:

U subotu 25. juna 1983. obilazio sam poznatije gradske lokacije - kao i malo zabačenije ulice dalje od centra. Prilikom obilaska obraćao sam se slučajnim prolaznicima molbom da mi objasne/nacrtaju kako se stiže do Moderne galerije. Svi ovi susreti uredno su fotografisani. Ovakvim postupkom nastao je čitav niz malih topografskih karata/zapisa čijim je kasnijim pregledom moguće rekonstruisati moje kretanje tokom realizacije projekta.
Na izložbi, koja je kasnije organizovana u okviru XII Bijenala mladih, izložio sam sve ove karte-zapise i dokumentarne fotografi je koje je snimio Alan Ford.

Slika treća:

Godina je već 1987. Mesto radnje: mali plato ispred hotela Jadran. Čekajući prijatelje, učesnike Bijenala mladih, neplanirano ulazim u razgovor s vitalnim, živopisnim starčićem koji se zatekao na klupi do mene. Obučen u prugasto, braon odelo, sa slamnatim šeširom na glavi, naočarima za sunce spuštenim na pola nosa, sasvim netipičnog držanja, kao da je tek stigao iz nekog Felinijevog fi lma, sedeo je tu ko zna koliko dok nisam postao svestan njegovog prisustva:
- Mladiću, čime se vi u životu bavite?
- Ja sam umetnik!
- Baš lepo, onda smo na neki način kolege.
- I vi se bavite umetnošću?
- Da, i to onom vrhunskom: nastojim da pronađem recept za sreću.
- Zar tako nešto u realnosti postoji?!
- Dragi mladiću, najpre morate shvatiti da realnost nije samo jedna. Na čemu, recimo, trenutno radite?
- Pokušavam da napišem knjigu.
- A o čemu je knjiga?
- Ni o čemu posebnom, ali se nadam da će na kraju ispasti roman.
- I, kako vam ide?
- Iskreno, ne znam. Trudim se ali dosta sporo odmičem. Jedva nekih tridesetak stranica.
- Možda je vaš problem baš u tome što se isuviše trudite.
- Pa zar postoji neki drugi način?
- Uvek postoji! Kad je već tako, morali biste znati da je ideja knjige mnogo važnija od toga ko će knjigu na kraju napisati. Jeste li, možda, razmišljali da ostavite mogućnost da vašu knjigu jednom napiše neko drugi, umesto vas?