Panamerika biciklom (6)

/ 11.04.2020. u 14:36

Komentari: 8
Čitanost: 8667
/
Preporuke: 1428
/

24. mart 2020.

Ovih dana često se prisećam vremena bombardovanja, ekonomskih sankcija i potpune izolacije Srbije 1999, a ponajviše onog osećaja da si prepušten na milost i nemilost nekom neprijatelju, kog (skoro i da) ne vidiš, jer njegovi avioni lete superbrzo, a od preciznosti njihovih pilota zavisi tvoj život. Osećala sam se bespomoćnom, kao da sam ovca u toru, zarobljena, bez mogućnosti da izađem, bez prilike da se borim. Ta nemogućnost da se suprotstaviš, to čekanje žrtve na milost i nemilost agresora, saznanje da je tvoj neprijatelj nevidljiv, da zapravo i ne znaš protiv koga se boriš, a i kada bi znao, ne bi mnogo promenilo na stvari jer nemaš oružje da se sukobiš sa njim – sve to izmenilo je moju psihu nepovratno.

Prvih dana bombardovanja bila sam u paničnom strahu za svoj život, drhatala sam i strepela, bežeći u sklonište svaki put kad bi se oglasile sirene za uzbunjivanje, prepadnuta kao da na glavi nosim lokator (uređaj koji omogućava pilotima da preciziraju metu).

Vrhunac je bio u noći kada je Beograd zadesio i zemljotres. Gledala sam neki film, kada sam jasno začula fijuk bombe u vazduhu, a već smo svi znali da to ne valja, jer kad čuješ zvuk bombe, to znači da će ona pasti negde sasvim blizu tebe. Skočila sam iz kreveta i čučnula ispod masivnog drvenog stola. Nikad neću zaboraviti taj zvuk. Fijuk, a onda kratki muk pre eksplozije. I neverica da sam živa, da nije eksplodirala iznad moje glave. Kasnije, u vestima, saznaću da je pala na nepun kilometar od mene.

Iste te večeri, iz sna me je trglo ljuljanje kreveta.

„Ma daj, nemoguće!“, pomislila sam, teško se budeći. „Neee, zaista nemam snage još i za ovo. Ne mogu, stvarno ne mogu!“

Bio je to zemljotres, jedan pa drugi, toliko jaki da sam ih i ja, koja sam tad stanovala u prizemlju, itekako osetila. Krevet mi je doslovno klizio po parketu, pomerajući se ka zidu ili od njega sa svakim potresom, ali bila sam toliko prezasićena svim tim događajima da više nisam mogla ni da reagujem. Nisam ustala, nisam se sakrila ispod dovratka kako me je učio otac još od detinjstva, nisam istrčala napolje – samo sam se okrenula na drugu stranu, preklila glavu jastukom i nastavila da spavam. Događaji su prevazišli sve moje snage i naprosto više nisam mogla da se nosim sa njima. Jedino što mi je trebalo u tom trenutku, bio je dobar, okrepljujući san, a svet ako propadne, pa... šta mu ja mogu – to je izvan moje moći i uticaja.

Nakon te noći, ništa više nije bilo isto. Naprasno, prestala sam da reagujem na sirene, toliko da ih više nisam ni čula. Nije mi padalo ni na kraj pameti da usred noći, ili nekog posla danju, sve napustim i odjurim u sklonište. Stigavši do granica svojih strahova, jednostavno sam pregorela. One noći mogla sam ili da se potpuno pogubim, ili da se saberem i prihvatim nenormalnu situaciju kao normalnu.

U kritičnim trenucima, poput bombardovanja Srbije 1999. ili ove sada pandemije virusa, ljudi ili prsnu ili se saberu. Mislite o tome i na šta možete da utičete a na šta ne dok sedite kod kuće – jer izbor je uvek naš.

-------------

Foto: Moje suočavanje sa strahom od letenja - paraglajding iznad Kabardino Balkarije, Kavkaz, 2012.

90931476_10218829133814204_6935402950655213568_o.jpg?_nc_cat=100&_nc_sid=8024bb&_nc_ohc=zbFs98bx0NEAX-JJ0EF&_nc_ht=scontent.fscl9-1.fna&_nc_tp=6&oh=7529bec59031df4efd555d46829f5b76&oe=5EB65147

26. mart 2020.

Nekoliko sličica koje sam snimila maločas. Stan u kojem sam izolovana, nalazi se na obodu grada i na 300 m od kapije počinje pešačko-biciklistička zona. Iskoristila sam sunčan i veoma topao dan da izađem prvi put posle sedam dana, prošetam do reke i obradujem fotkama sve vas koji ne možete napolje ili ste zaglavljeni u betonskom sivilu.

90555763_10218831604195962_2858352953700384768_o.jpg?_nc_cat=111&_nc_sid=110474&_nc_ohc=DEITMl78Ig8AX8vDuyj&_nc_ht=scontent.fscl9-2.fna&_nc_tp=6&oh=467c3d0b360ec603571408642ad1b7b6&oe=5EB7E98D

91774027_10218831606156011_48531292198797312_o.jpg?_nc_cat=105&_nc_sid=110474&_nc_ohc=gXn-QcfX2MQAX-In1ws&_nc_ht=scontent.fscl9-2.fna&oh=6dc4cc504834025df8894be8f2456567&oe=5EB7A8B5

90702987_10218831603115935_6600158024235483136_o.jpg?_nc_cat=106&_nc_sid=110474&_nc_ohc=z73kF6qjl48AX_oJMl7&_nc_ht=scontent.fscl9-2.fna&oh=66e8fca592f50cfd710c29f893d6dfb2&oe=5EB7EBF3

90555763_10218831604195962_2858352953700384768_o.jpg?_nc_cat=111&_nc_sid=110474&_nc_ohc=DEITMl78Ig8AX8vDuyj&_nc_ht=scontent.fscl9-2.fna&oh=a124151cf37410fb0d95418938d5c89b&oe=5EB5AD9F

29. mart 2020.

Skockala sam novi video o prvoj nedelji karantina u gradiću Kojaike, u severnoj čileanskoj Patagoniji, gde sam zaglavljena. Kako to izgleda ovde, koliko je zaraženih, da li se ljudi pridržavaju mera zaštite, da li sam ja dobro, ima li redova ispred apoteka i prodavnica, hoće li izbacivati strance i zašto su neki lokalci ljuti na nas putnike...?

A sutra stiže i blog za pretplatnike.

LINK

30. mart 2020.

Iz novog bloga koji sam upravo objavila:

"Polako se probijam kroz preobilje informacija na mreži, prteći svoju stazu mentalnog zdravlja. Narednih dana posvetiću se tom naporu da smanjim vreme provedeno onlajn i redukujem vesti, te ću početi da sve češće zaboravljam na haos oko virusa u svetu. Unutar svih ograničenja, osvajam svoju malu slobodu. Ona počinje izolacijom mozga.
(...)
Uskoro ću početi i sa učenjem španskog i pisanjem knjige. Hoću da korisno iskoristim vreme koje ću provesti ovde, izolovana u svom malom svetu i mentalno i fizički od spoljašnjeg haosa. Može se biti slobodan i u vanrednim okolnostima – a izbor je, kao i uvek, samo na nama."

91356050_10218876642601894_8695588713012396032_o.jpg?_nc_cat=102&_nc_sid=8024bb&_nc_ohc=tq5V1b_CcPcAX8RWbMC&_nc_ht=scontent.fscl9-1.fna&_nc_tp=7&oh=d3055561d3e15c6b7abb87a8f525d4a5&oe=5EB5A1AF

91776622_10218876645361963_9058995422164418560_o.jpg?_nc_cat=110&_nc_sid=8024bb&_nc_ohc=MRvx6r661X4AX8KzZ4P&_nc_ht=scontent.fscl9-2.fna&oh=f8bc9aad17e4880cc982cba9e7121e8d&oe=5EB92149

91430372_10218876643481916_3917583247143337984_o.jpg?_nc_cat=105&_nc_sid=8024bb&_nc_ohc=Xb3fX2O8QPEAX9PeSxN&_nc_ht=scontent.fscl9-2.fna&oh=ca52d70861747b1501a6f2e4bc0453b1&oe=5EB814D6

91257497_10218876643121907_5414677682522685440_o.jpg?_nc_cat=100&_nc_sid=8024bb&_nc_ohc=E2SF1Pv5iVUAX8nRp0f&_nc_ht=scontent.fscl9-1.fna&oh=216ffd37f60a62bb625fb2a475373a29&oe=5EB8B9FD

91104240_10218876645041955_2115737706469261312_o.jpg?_nc_cat=110&_nc_sid=8024bb&_nc_ohc=URRfX8tcs9YAX-RbXfF&_nc_ht=scontent.fscl9-2.fna&oh=646af895c8d41ee8b4e6849d63247ca4&oe=5EB624DF

postavite na |

Komentari (8)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Черевићан 15:53 11.04.2020

трагом Covid-овим

Polako se probijam kroz preobilje informacija na mreži, prteći svoju stazu zdravlja

глобално смо богме забринути
(живот нам се сваком мили),
пошаст треба .......да'с избегне
па ма како слуђени... ми били

Snezana Radojicic 17:32 11.04.2020

Re: трагом Covid-овим

Черевићан
Polako se probijam kroz preobilje informacija na mreži, prteći svoju stazu zdravlja

глобално смо богме забринути

Malo kasno smo se setili da se zabrinemo, no nadajm(o) se da nije i prekasno.

Jelica Greganović 16:31 11.04.2020

Ja ti se divim,

ne bi me neko za taj paraglajding okačio, boga nema. Ti si moj junak!
I pazi na promaju.

Snezana Radojicic 17:30 11.04.2020

Re: Ja ti se divim,

Jelica Greganović
ne bi me neko za taj paraglajding okačio, boga nema. Ti si moj junak!

Vala, ni mene više niko ne bi prevario. Ne znam kako tad nisam umrla, ali sam vrištala i molila da odmah sletimo, dok je moj drugar (instruktor) pokušavao da me ubedi kako treba samo da se opustim, jer imamo super struju koja nas diže visokoooooooooo.

Jelica Greganović
I pazi na promaju.

zemljanin 21:35 11.04.2020

Re: Ja ti se divim,

priznaj, lakse ti da letis i vristis nego da pedalas ...

dr'z se

Snezana Radojicic 02:35 12.04.2020

Re: Ja ti se divim,

zemljanin
priznaj, lakse ti da letis i vristis nego da pedalas ...

dr'z se

Haha, lakše jeste, ali ne bih menjala nebo za zemlju

st.jepan 22:14 11.04.2020

...

Vrhunac je bio u noći kada je Beograd zadesio i zemljotres.

A kod mene (tada Južni bulevar), ne samo bombing i zemljotres, nego i poplava (prsla velika vodovodna cev u Maksima Gorkog i napunila mi podrum vodom), pa nestanak struje (oštećena obližnja trafo stanica), pa prekid telefonske linije (valjda da upotpuni doživljaj), i na kraju - požar (buknuo sanduk s brojilima i osiguračima čim je letrika stigla).
Što kažu, "kak na filjmu"!
Ali ostao sam skrozo miran - bilo je preterano, dakle neubedljivo.
Kad je na kraju buknulo, čak sam se i smejao.

Snezana Radojicic 02:38 12.04.2020

Re: ...

st.jepan

Ali ostao sam skrozo miran - bilo je preterano, dakle neubedljivo.
Kad je na kraju buknulo, čak sam se i smejao.

A to je zanimljiv psihološki momenat. Sasvim mi je realno što si tako reagovao.
(To je ista ta bomba koja je pala na onu kuću u Maksima Gorkog, ja sam tad stanovala u Golsvortijevoj.)